Јустинијанова куга која је скоро уништила Византијско царство

Почетак и биолошки узрочник Јустинијанове куге

Јустинијанова куга била је пандемија која је 541. године избила на обали Египта, у Пелузијуму, и брзо се проширила поморским путевима, стигавши до Константинопоља у пролеће 542. године. Савремени посматрачи описивали су хиљаде смртних случајева дневно, а виталне државне функције су се рушиле. Модерна наука је потврдила да је узрочник ове куге, као и Црне смрти, бактерија Yersinia pestis. Константинопољска зависност од египатског жита створила је идеалне услове за ширење заразе, било преко глодара или путем људских ектопаразита (бува и ваши), што је и даље предмет расправе историчара и епидемиолога.

Контекст пандемије: клима, рат и рањивост

Болест је погодила Византијско царство у изузетно осетљивом тренутку. Дошла је непосредно након „малог леденог доба касне антике“, које је, изазвано вулканским хлађењем након 536. године, донело неродне године и несташице. Ова климатска промена повећала је рањивост градова и пружила патогену гладне домаћине у пренасељеним срединама. Истовремено, Царство је било на врхунцу своје моћи под Јустинијаном I, водећи ратове на више фронтова (на пример, у Италији) за обнову Римског царства. Куга је пресекла ове напоре, заустављајући регрутовање, снабдевање и прикупљање пореза.

Сведочанства и значајне последице у Константинопољу

Историчари попут Прокопија и сиријског епископа Јована Ефеског оставили су језива сведочанства о разарању у главном граду. Прокопије је сликао град у којем су сахране обустављене, гробља препуна, а јавни живот у колапсу. Јован Ефески је забележио „5.000 и 7.000, или чак 12.000, па и 16.000 [људи] који су одлазили у једном дану“. Иако ове бројке могу бити реторички увећане, оне преносе слику потпуног слома – власти су користиле јаме, пуниле кулама са лешевима прекривеним негашеним кречом и гурале запаљене олупине бродова на море како би уклониле мртве.

Дебата о демографском утицају и ширењу

Више од једног века, историчари су причали „максималистичку“ причу о пандемији, верујући да је убила четвртину до половину византијског становништва и окончала антику. Међутим, новије студије, укључујући анализу полена, археологију гробља и економске документе (као што су египатски папируси), сугеришу неуједначене демографске промене и јаке локалне варијације, а не униформни колапс широм Царства. Геноми Y. pestis пронађени у сахранама широм западне Евроазије показују да се болест ширила са људима, робом и војскама, од Равене до Александрије.

Дугорочни ефекти и наслеђе куге

Јустинијанова куга се више пута враћала све до 8. века, обезбеђујући дугорочне поремећаје. Византијска држава се успешно борила са изазовима познатим из скорашње пандемије 2020-их – одржавањем ланаца снабдевања храном, достојанственим сахрањивањем и доношењем закона усред страха. На крају, Царство је преживело, али се дубоко променило: преусмерило се на лакше одбрањиве територије, ослабила су западна поновна освајања и дошло је до ефикасније хеленизације Источног римског царства. Овај геополитички и културни преокрет је такође утрто пут ка евентуалном расколу између православног Истока и католичког Запада.

Константинопољ, 542: Јустинијанова куга је прошла кроз египатске житне путеве до престонице погођене климатским условима, заустављајући империјалне амбиције и откривајући како се болест шири кроз трговину, мреже и политику.