Ашура

Историјско порекло и значај Ашуре

Ашура је десети дан месеца мухарема, првог месеца муслиманског календара. Његово опште значење као посног дана за муслимане потиче од обреда јеврејског Јом Кипура (Дан помирења), пошто арапски израз Ашура потиче од хебрејске речи asor са арамејском одредбеном завршницом. Према раној хадиској традицији, овај дан је имао посебну светост у арапском друштву и пре доласка ислама. Обред који је пророк Мухамед посматрао у Медини $622$ . године нове ере само је помогао већ успостављеној арапској традицији да стекне верски садржај и већи престиж. Међутим, јеврејски карактер је убрзо био засењен. Увођењем поста Рамазана у другој години Хиџре, пост на дан Ашуре постао је добровољан.

Мучеништво Хусеина на Кербели

За шиитску заједницу, дан Ашуре има дубоко трагичан значај, јер се више од тринаест векова обележава као дан жалости. На десети дан мухарема $61$ . године по Хиџри (тј. $10$ . октобра $680$ . године), Хусеин ибн Али, пророков унук и трећи шиитски имам, погинуо је у бици на пољу Кербела у Ираку. Хусеин се успротивио наследној владавини Јазида, сина првог омејадског калифа Муавије, чије је постављење изазвало снажно противљење у делу муслиманске заједнице (шиа или ши'а Алија). Хусеин је са својом породицом и малом групом следбеника био опкољен у Кербели, где им је током недељу дана пре битке забрањен приступ води из Еуфрата. Ова жеђ жена и деце постала је једна од централних тема страдања и јунаштва драме Кербеле. У судбоносној бици, Хусеинова мала група (мање од стотину људи) пала је против војске од четири хиљаде војника.

Настанак култа Ашуре у шиитској побожности

Хусеинова смрт изазвала је тренутну реакцију у муслиманској заједници, нарочито у Ираку. Извештаји наводе да су људи Куфе, видевши главу мученика и жалосно стање заробљеника, почели да ударају у груди у знак кајања због издаје пророковог унука. Ова реакција је довела до важног покрета познатог као ал-Тавабин (Покајници), који је гајио дух освете за Хусеинову крв и створио плодно тло за нови култ Ашуре. Али Зејн ал-Абидин, једини преживели Хусеинов син, проглашен је четвртим имамом, а његова кућа, као и куће каснијих имама, постале су центри за одржавање комеморативних служби (majālis al-ʿazāʾ). Ове службе су се у почетку састојале од препричавања трагедије Кербеле и рецитовања елегија (marāthī). Гробнице имама убрзо су постале важна места ходочашћа (ziyārah).

Јавна комеморација и ширење култа

Култ Ашуре је растао у тајности током владавине Омејада ( $680-750$ ), али је добио подстицај под Абасидима ( $750-1258$ ). Већ почетком $I V$ века по Хиџри (X век нове ере), јавне комеморације су укључивале професионалне нарикаче (nāʾiḥ) које су предводиле вернике у појању жалопојки. Године $962$ . покровитељством Бујида, династије са шиитским симпатијама, Ашура је проглашена даном јавне жалости у Багдаду. Улице су биле испуњене поворкама, пијаце затворене, а радње прекривене црном тканином. За прославе Ашуре изграђене су посебне грађевине зване хусеинијат. Највећи замах развоју Ашуре као популарног верског и уметничког феномена дао је успон Сафавидске династије у Ирану $1501$ . године, која је прогласила шиизам државном религијом. Током њихове владавине развио се и популаризовао књижевни жанр познат као тазија, или драма муке/страдања.

Утицај и екуменска тумачења

Из Ирана се прослава Ашуре проширила на Индијски потконтинент и друге области под утицајем иранске културе. Неки научници су претпоставили директну везу између прославе Ашуре и древних обреда Тамуза и Адониса, што се не може доказати, иако је могуће да је Хусеин погинуо на истом месту где су се ти обреди одржавали. Међутим, вероватније је да су паралеле између ових феномена резултат људске психологије и потребе да се изразе јаке емоције кроз заједнички облик мита и ритуала, што је чест феномен у историји религије.