Аутобиографија

Дефиниција верске аутобиографије и њени корени

Аутобиографија је књижевни жанр који има дуге корене у хришћанској, исламској и тибетанској будистичкој традицији, а његов значај је порастао у 20. веку. Иако строга дефиниција, попут оне Филипа Лежена, наглашава ретроспективни прозни наратив о развоју индивидуалне личности, верска аутобиографија је шира. Она обухвата различите форме писања о себи, а религијском је чини ауторово настојање да живот опише и процени кроз призму својих уверења о ултимативном или светом. Док западна аутобиографија инсистира на јединствености појединца, не-западне форме често служе као пример колективног идентитета или универзалног људског стања.

Хришћански обрасци: од Августина до Реформације

Августинове „Исповести“ (397–401) представљају темељ хришћанске аутобиографије, постављајући наратив преобраћења као модел за тумачење сопства у односу на библијске норме и Божију промисао. Овај образац укључује теме самокритичног преиспитивања савести и потраге за одмором у Тројици. Каснија дела су се развијала у различитим правцима: средњовековни мистици (Тереза Авилска) су се фокусирали на живот молитве и визије, док су протестанти у 17. и 18. веку процветали у жанровима дневника и наратива о спасењу, као што је Џон Бањан показао пуританску анксиозност и непопустљиви фокус на Библији. У модерном добу, хришћанске метафоре опстају и у секуларним делима (попут Русоових „Исповести“), а „верзије деконверзије“ описују губитак вере кроз призму хришћанских мотива кризе.

Исламски и индијски дидактички приступи

Исламска аутобиографија почела је у 9. веку, надовезујући се на биографске жанрове. Због високог вредновања сведочења, сматрана је поузданим извором, а често је коришћена да се изрази захвалност Алаху и послужи као дидактички модел за читаоца. Најистакнутији класични пример је ел-Газалијево al-Munquidh min al-dalal (11. век), које описује његову духовну кризу и проналажење спокоја у суфијском интуитивном знању. Насупрот томе, у хиндуизму практично није било аутобиографије све до 20. века, што се објашњава цикличним погледом на време и нагласком на универзалној, а не индивидуалној истини. Гандијева Прича о мојим експериментима са истином (1927) је кључни изузетак, у којем је он лично преиспитивање свог живота подредио „експериментима са истином“ (сатја), користећи дело у служби индијског политичког и духовног покрета.

Аутобиографија у Азији и међу староседеоцима: сопство као илузија и као сведочанство

У будизму је аутобиографија такође била ретка због концепта илузије сопства (anatta), осим у Тибету, где је процветао жанр „тајне аутобиографије“ (rangnam). Ови текстови су описивали пут ламе до ослобођења кроз визије и јога праксе, легитимизујући његов ауторитет и омогућавајући самопотврђивање. У Кини, аутобиографија је дуго била ограничена на хронике јавне каријере, због конфучијанског нагласка на скромности. Јапан је, међутим, развио богату традицију интроспективног писања (нпр. soan bungaku), које је разматрало пролазност живота. Аутобиографија код староседелаца Америке настала је под утицајем усмених традиција приповедања, са циљем очувања угроженог културног знања. Већина тих наратива су „as-told-to“ приче уређене од стране белаца, што је довело до контроверзи о њиховој аутентичности, иако дела попут Black Elk Speaks имају огроман религијски значај, истичући теме свете географије и хармоније са светом.

Духовна аутобиографија као верски чин

Жанр „духовне аутобиографије“ истражује лично, искуствено верско искуство (спиритуалност) изван институционализованих доктрина. Аутори су често амбивалентни према својој изворној традицији, покушавајући да нађу лепоту и смисао унутар обичне људске егзистенције, уместо да траже спасење изван овог света. Писање аутобиографије, посебно верске, све се више доживљава као важан верски догађај и искуство. Аутобиограф проналази смисао у чину личног тумачења и самовредновања свог живота у дијалогу са верским нормама. Овај жанр служи као преиспитивање адекватности норми верске заједнице за животну причу појединца, а сам чин писања доживљава се као позив ултимативног (Бога или онога што заслужује највећу оданост).