Августин Ипонски

Увод и живот у раној Африци

Августин Ипонски (354–430), хришћански теолог и епископ, био је стваралачки геније мистичне побожности и велике филозофске оштроумности. Његов живот је обухватио кључну епоху током распада Римског царства и периода доктринарног формирања хришћанске цркве. Рођен као Аурелије Августин у Тагасти (данашњи Сук-Ахрас, Алжир), од оца паганина Патриција и мајке хришћанке Монике. Моникина неуморна побожност и молитве имале су огроман утицај на његов живот. Након студија у Картаги, Августин је постао високо стручан реторичар и правник. У овом периоду у Картаги предао се разврату и добио сина Адеодатуса са конкубином. Такође, постао је заљубљеник у манихејство, секту која је наглашавала суштински дуализам добра и зла, чији је утицај на његове касније концепте о грешности људске природе био значајан.

Филозофско путовање и прелазак на хришћанство у Милану

Августин је предавао реторику, а 373. године га је Цицеронов изгубљени рад Hortensius „запалио“ љубављу према филозофији. Разочарао се у хришћанско писмо, које му се чинило недостојним у поређењу са „достојанственом прозом Цицерона“. Убрзо је дошло и до разочарања у манихејство, посебно након дијалога са манихејским епископом Фаустом из Милеве. Због недисциплинованих студената у Картаги, преселио се у Рим, а потом је обезбедио важну позицију јавног говорника у Милану. У Милану је упознао поштованог епископа Амвросија (око 339–397), чија му је алегоријска интерпретација Библије дала ново разумевање Светог писма. Окружен породицом и пријатељима, Августин се упознао са платонизмом преко учења Плотина, што му је омогућило да помири Платонову концепцију Бога (Једно) са хришћанском космологијом. Криза је кулминирала у августу 386. године, када је, чувши глас детета „Tolle lege“ („Узми и читај“), прочитао Римљанима 13:13–14 и доживео дубоко преображавајуће обраћење, одричући се брачних планова и сексуалних жеља.

Хришћанин и епископ у Африци

На Васкрс 387. године Августин је крштен од стране Амвросија у Милану, заједно са сином Адеодатусом и пријатељем Алипијем. Убрзо након тога, у Остији, његова мајка Моника је умрла. Вративши се у своју родну Африку, основао је манастир у Тагасти за филозофско размишљање. Иако није желео да буде свештеник, случајна посета Хипону Регусу (данашња Анаба, Алжир) 391. године довела је до његовог присилног рукоположења под притиском народа. У Ипону је постао познат као мајстор омилитичар (проповедник) и основао је манастир који је служио као богословија за обуку будућих свештеника и епископа. Епископом је постао 395. године као помоћник Валерија, а следеће године је постао самостални епископ Ипона. Две године касније, започео је писање својих „Исповести“ (Confessiones), ремек-дела посвећеног слављењу Божје благодати и његовом личном духовном путовању.

Теолошке контроверзе: манихејство и донатизам

Након што је постао свештеник, Августин је покренуо оштар напад на своје смртне непријатеље, манихејце, чији је дуалистички концепт приписивања зла божанству одлучно одбацио, тврдећи да се један истински Бог не може кривити за постојање зла. Августин је бранио исту ортодоксију у свом дугом и болном сукобу са донатистима, расколом који је првенствено захватио Афричку цркву. Донатисти су тврдили да ефикасност светих тајни зависи од достојности свештеника. Августин је луцидно одговорио да ефикасност светих тајни не зависи од личности свештеника, већ од Христа. Прокламовао је универзалну (католичку) цркву која се састоји од „мешаног тела“ светаца и грешника, а не само од светаца, како су донатисти сматрали. Упркос његовом одбијању поновног крштења, залагао се и поздравио употребу империјалне силе за стављање јеретика под контролу.

Пелагијанство, благодат и наслеђе

Главни теолошки сукоб у његовим каснијим годинама био је са келтским монахом Пелагијем (умро 418), који је тврдио да слободна воља и људска природа имају урођени капацитет за постизање савршенства. Августин се томе оштро супротставио, инсистирајући на томе да само Божја благодат (gratia) омогућава палом човечанству да постигне било шта вредно. Његово учење о предодређењу и благодати као независној од људске заслуге било је кључно и утицаће на Жана Калвина у 16. веку. Августин је такође допринео доктрини о Тројици (De Trinitate), тврдећи да постоји једно божанство у „недељивој једнакости“ Оца, Сина и Светога Духа, при чему Свети Дух исходи из Оца и Сина (Filioque). Након што је Аларих опљачкао Рим 410. године, Августин је написао „О граду Божјем“ (De Civitate Dei), пружајући бриљантну критику грчко-римске културе и представљајући хришћански друштвени поредак. Августин је умро 28. августа 430. године, током опсаде Ипона од стране Вандала, остављајући наслеђе које је обликовало западну хришћанску културу све до поновног откривања Аристотела у 13. веку.