Дефиниција и учесталост блиских смртних искустава (БСИ)
Блиска смртна искуства (БСИ) (Near-Death Experiences - NDEs) су широко пријављиван, али слабо разумљив феномен, описује се као „дубоки психолошки догађаји са трансценденталним и мистичним елементима, који се обично јављају код особа блиских смрти или у ситуацијама интензивне физичке или емоционалне опасности“. Пријављују се код 4 до 9 процената популације и код скоро 23 процента критично болесних пацијената, али их могу доживети и здраве особе које мисле да су у опасности. Са напретком технологије и техника реанимације, интересовање за ову тему је порасло, а популаризовао ју је и неурохирург Ебен Александер својом књигом „Доказ раја“ (Proof of Heaven, 2012). Ова искуства, за која имамо само субјективне извештаје пацијената, обично се дешавају када је особа у „пролазном и реверзибилном срчаном застоју“, што је стање „клиничке смрти“. Термин „блиско смртно искуство“ сковао је лекар Рејмонд Муди (Raymond Moody) 1975. године, иако су описи таквих доживљаја, попут осећаја мира, одвајања од тела и виђења јаке светлости, забележени много раније.
Заједничке карактеристике и фактори који утичу на БСИ
Пацијенти који су доживели БСИ често извештавају о осећају мира и спокојства, слушању необичних звукова, виђењу мрачног тунела или јаког светла, вантелесној сензацији и сусрету са духовним бићима. Студије указују на пет фаза које се обично јављају у низу: (1) осећај мира, (2) одвајање од тела, (3) улазак у регион таме, (4) виђење јаког светла, и (5) улазак у друго царство. Иако се сугерише да се карактеристике БСИ не разликују значајно по културама, начин њиховог тумачења и вербализације подложан је филтерима језика, културног искуства и религије. Клиничке студије су показале да су БСИ чешћа код млађих пацијената и код оних који су преживели први инфаркт миокарда. Занимљиво, студија из „Ланцета“ (Lancet, 2001) открила је да је значајно више пацијената који су имали дубоко БСИ умрло у року од 30 дана након реанимације.
Органска и психолошка објашњења
Многи научници сматрају да су БСИ резултат хемијски индукованих можданих функција када је мозак под стресом, иако је дефинитиван доказ тежак због етичких ограничења. Теорије укључују активност лимбичког мозга изазвану ендорфином, измењену активност темпоралног режња, нападе узроковане недостатком кисеоника (церебрална хипоксија), вишак серотонина или ендорфина, као и ендогене халуциногене сличне кетамину. Студије на пацовима су чак откриле изненађујући налет синхронизованих гама осцилација у мозгу током срчаног застоја. Психолошки модели се фокусирају на дисоцијативне, заштитне механизме који се могу манифестовати као халуцинације које испуњавају жеље у ситуацији опасности, или као делимична и искривљена сећања. Хипотеза очекивања постулира да систем веровања и очекивања појединца о смрти може учинити БСИ вероватнијим, док хипотеза деперсонализације и дисоцијације сугерише да се особа искључује из спољашњег света и доживљава фантазије као одбрамбени механизам против неизбежности смрти.
Интегративни модели и сличност са психоделицима
Интегративни модел органских теорија сугерише да трауматски догађаји изазивају мождани стрес, што доводи до ослобађања неуротрансмитера који производе аналгезију, еуфорију и одвојеност, заједно са смањењем кисеоника, што доводи до халуцинација. Многе кључне карактеристике БСИ показују изванредне сличности са искуствима људи који су узимали психоделичне дроге које делују на серотонергички систем у мозгу, као што су ДМТ (DMT) или псилоцибин. Студија из Империјал колеџа (Imperial College) 2018. године приметила је „мало приметних разлика“ између стварних БСИ и искустава изазваних ДМТ-ом, сугеришући да су БСИ слична путовањима изазваним дрогом, посебно кетамином, дисоцијативним психоделиком. Ипак, постоје неслагања, јер неки стручњаци оспоравају да су концентрације ДМТ-а у мозгу довољне да изазову ове ефекте, иако верују да постоји неурохемијско објашњење за БСИ.
Дугорочни ефекти и „треће стање“
БСИ имају дуготрајне, трансформационе ефекте на разумевање живота, друштвене ставове и религиозно веровање, често доводећи до смањеног страха од смрти и веће мотивације за смисленији рад. Међутим, нису сва БСИ пријатна; постоје и „инверзна искуства“ која су застрашујућа и могу укључивати перцепције празнине или „паклене“ сусрете са претећим ентитетима, а преживели могу патити од дуготрајне трауме. Идеја да ће „добри“ људи имати пријатна, а „лоши“ узнемирујућа БСИ је оповргнута. Истраживање је такође открило „треће стање“ у којем ћелије „мртвог“ организма могу бити не само живе већ и способне да стекну нове способности које нису имале док је организам био жив. Примери су „ксеноботи“ (ћелије коже мртвих жаба) и „антроботи“ (људске плућне ћелије), који показују самоорганизовање, самоисцељење и способност ограничених репликација, замагљујући границу између живота и смрти. Упркос научним напорима да објасне БСИ неуролошким узроцима, уверење да клиничка смрт није крај, већ почетак, вероватно ће остати широко распрострањено.
0 Коментари