Симболика посете и историјске везе са деобандом
Планирана посета авганистанског министра спољних послова, Амира Кана Мутакија, медреси Дарул Улум Деобанд у Индији, симболизује реактивацију дубоке историјске, теолошке и стратешке везе између Авганистана и једне од најутицајнијих школа исламске мисли у Јужној Азији. Деобанд, основан 1866. године, постао је центар ханефијске јуриспруденције и духовног препорода, првобитно фокусиран на очување исламске учености упркос колонијалној владавини, а не на политизацију. Од касног 19. века, авганистански студенти су били међу најранијим страним ученицима, враћајући се кући да оснивају медресе обликоване према строгом, аскетском деобанди етосу.
Прекид интелектуалног коридора и мутација деобандизма
Историјски интелектуални коридор између деобанда и Авганистана прекинут је совјетском инвазијом . године. Милиони расељених Авганистанаца потражили су уточиште у Пакистану, где су тамошње деобанди медресе, посебно Дарул Улум Хаканија, постале замена за индијску медресу. У овим пакистанским институцијама дошло је до идеолошке мутације изворног индијског деобандизма. Лишен свог првобитног схоластичког и реформистичког духа, он се спојио са стратешким потребама Пакистана, финансирањем у доба Хладног рата и милитантним етосом авганистанског џихада. Тако је покрет талибана, који је настао 1994. године, иако је користио симболе и вокабулар деобандизма, усвојио хибридни облик који му је дао милитантни карактер.
Симболички значај Мутакијеве посете
Планирана посета Мутакија, првог високог званичника талибана министарског ранга, има велику симболичну тежину. Талибани користе ову посету као пажљиво осмишљен акт верске дипломатије којим настоје да постигну више циљева. Прво, теже пресецању пупчане врпце са пакистанским деобанди мрежама и доказивању сопствене идеолошке аутентичности као наследника ученог исламског реформског покрета, а не само као милитантног режима. Друго, циљ је геополитички: настоје да се дистанцирају од идеолошког патроната Пакистана и утицаја Хакани мреже, што би им помогло да пројектују „мекшу“ слику на међународном плану.
Прилика за Индију. Повраћај теолошког утицаја
За Индију, талибански потез представља прилику за дипломатски ангажман коришћењем самог језика вере. Њихово историјско вођство деобанди традицијом пружа им интелектуалну полугу за остваривање утицаја на теолошку оријентацију авганистанске улеме. Индија може да промовише своје вредности кроз „Четири Д“ (Four Ds): Дипломатија, Развој, Дијалог и Деобанд (Diplomacy, Development, Dialogue, and Deoband). Кроз културну и академску размену, Индија може подстицати критичко размишљање и умереност, користећи своје деобанди учењаке да јавно артикулишу неспојивост насиља са исламским учењем. Тиме би Индија преузела наратив који је Пакистан искривио, наглашавајући првобитну сврху покрета: духовну реформу, образовање и национални суживот.
Наслеђе деобанда као инструмент легитимације
Трајно позивање талибана на Дарул Улум Деобанд, упркос њиховим чвршћим институционалним везама са пакистанском мрежом Хаканија, је пажљив чин самолегитимације. Док је Хаканија обликовала њихову политичку формацију, деобанд им пружа интелектуалну генеалогију коју Пакистан не може да понуди. Асоцијација са деобандом, који представља ортодоксију и лозу која сеже до класичних центара учења, помаже талибанима да се прикажу као традиционалисти, а не као радикали, и да се разликују од салафистичких и вахабистичких покрета попут ИСИС-Х (ISIS-K). Овај однос симболизује ширу борбу за наслеђе јужноазијског ислама, где Индија има прилику да пројектује „меку моћ“ утемељену у историји и вери, потенцијално усмеравајући авганистански верски дискурс ка умерености и регионалној стабилности.
0 Коментари