Од Поликлета до Витрувијевог човека. Мера савршенства
Пре 2.500 година, грчки вајар Поликлет Старији, уморан од расправа о правди и филозофији, одлучио је да је најважније измерити људско тело, стварајући тако свој канон — опсесију проналажењем савршене симетрије (најпознатија у његовој скулптури Дорифороса). Двадесет векова касније, Леонардо да Винчи је нацртао свог чувеног Витрувијевог човека, заснованог на римском архитектонском канону, као одраз природног поретка. Његова провокативна порука била је да ако раширимо руке, широки смо колико смо високи, са пупком у геометријском центру те универзумске савршене лепоте. Да Винчи је људске пропорције претворио у вирални дијаграм пет векова пре доба масовне естетике.
Златни пресек. „Божији број“ у свему
У основи ове потраге за савршенством лежи златни пресек (или „божанска пропорција“): 1,618.... Овај ирационални број се први пут материјализовао у стелама Вавилона и Асирије пре 4.000 година, али се појављује и у морским шкољкама, Ђоконди, египатским пирамидама, грчким и римским храмовима, па чак и на Ајфеловој кули. Присутан је и у свакодневном животу, као при пењању степеницама: однос између газећег дела и вертикалног дела степенице је обично око 1,6, што је близу златног пресека. Ово није намерно тражено од стране архитеката, већ га диктира људско тело, које прописује удобне мере које теже божанској пропорцији.
Фибоначијев низ као „тајни рецепт“ лепоте
Овај ирационални број је детаљно описао у 13. веку италијански математичар Леонардо из Пизе, познатији као Фибоначи. Он је започео са привидно безазленим проблемом размножавања парова зечева, што је довело до чувеног Фибоначијевог низа: 1, 1, 2, 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55, 89, 144... где сваки следећи број настаје сабирањем два претходна. Магија настаје када се сваки број подели са претходним (нпр. 8/5 = 1,6), где резултат, у граничној вредности бесконачности, тежи ка „Божијем броју“: 1,6180339... На тај начин, „зечеви су измислили естетски канон“. Фибоначијев низ наводно насељава и наше тело: однос наше висине према висини до пупка, раздаљина од рамена до прстију у односу на раздаљину од лакта до прстију, односи у фалангама прстију, па чак и однос нашег осмеха према вилици.
Космички одјек и замка „Свеприсутности“
Астрофизичари такође показују да слични обрасци одјекују на неочекиваним местима: неке спиралне галаксије или скривене вибрације звезда изгледа да резонују са истим тајанственим бројем. Због ове свеприсутности, јавља се сумња: да ли је златни пресек заиста у свему, или га тражимо са истом вером са којом неки налазе свој хороскопски знак? Златни пресек није научно доказан образац у структури Космоса, иако се може појавити као апроксимација у различитим природним системима. Његова божанска снага лежи више у метафоричном и симболичком: служи као мост између људске скале (уметност, тело, архитектура) и Универзума (галаксије, природна динамика).
Зашто настављамо да меримо. Потрага за смислом
Расправа између жеље за савршеним математичким Богом који даје смисао постојању и математичког квантификовања стварности и даље траје. Математика је „универзални језик који повезује људско биће са обрасцима уметности, биологије и Космоса“, али то не значи да постоји само један магични број који влада свиме. Оно што заиста повезује ове димензије је склоност природе и човека да стварају пропорције, симетрије и правилности које нам помажу да разумемо свет. Златни пресек је само једна од многих формула, можда најпознатија због своје елеганције. Занимљиво питање није да ли је златни пресек свуда, већ зашто га настављамо тражити, зашто нас толико привлачи идеја да једноставна пропорција може успоставити везу између наше анатомије, грчких храмова и галактичких спирала. Можда је то последица наше опсесије проналажењем смисла тамо где је можда само случајност. Најтеже је, ипак, одолети искушењу да и даље меримо свој нос у огледалу у нади да ћемо у њему открити тајне Универзума.
0 Коментари