Теолошка дефиниција и порекло атрибута
У хришћанској теологији, атрибут Бога је савршенство које Му се приписује на формалан, суштински и неопходан начин, као дефинишућа карактеристика. Ова савршенства, првобитно откривена кроз њихов одраз у створеном универзуму, приписују се Богу као чиста савршенства, иако у Његовом бићу остају неспознатљива у себи. Један атрибут се сматра онтолошким приоритетом (нпр. доброта, биће као чин, бесконачност) који утемељује све остале, док су остали изведени атрибути. У историји се ову доктрину развијали рани црквени оци, и остала је архитектонски непромењена све до Просветитељства, не представљајући предмет спора током Реформације.
Аналогно знање и идентитет атрибута
Познавање Божанских атрибута увек је аналогно или симболичко, због неадекватности људског, коначног начина спознавања Бога. Иако су многоструки Божански атрибути стварно идентични са Божанством и међусобно, њихово формално разликовање је неопходно због ограничене људске мисли. Стога, правда Бога је стварно Његова милост у поретку Његовог бића, али се оба формалитета приписују Њему ради људског разумевања – ове разлике су, другим речима, разлике разума. Атрибути се традиционално деле на суштинске, који карактеришу Бога у Његовом бићу (вечност, доброта), и делатне, који карактеришу Његов неопходан однос према сваком могућем свету (Божанско знање и љубав).
Атрибути као теолошка конструкција насупрот библијском откривењу
Доктрина о Божанским атрибутима је теолошка конструкција, производ рационалног промишљања о откривењу, а не директан садржај вере. Библија не нуди метафизички приказ Божје суштине, већ наратив Његове спасоносне историје са Израиљем, а потом и са светом кроз Исуса Христа. Она описује ставове које је Бог слободно изабрао да заузме према својим створењима, а не Његове дефинишуће карактеристике. У том светлу, традиционално учење о атрибутима преузима карактер природне теологије, која произилази из рационалне рефлексије. Ипак, начин на који Бог слободно бира да се односи према створењима открива Његову природу, а исповедање Новог Завета о Богу откривеном у Христу контролише свако накнадно теолошко постулирање атрибута.
Померање фокуса: трансценденција наспрам иманенције
Традиционално теистичко схватање атрибута наглашавало је Божју трансценденцију света, уз истовремено прихватање Његове иманенције. Од средине 19. века (Хегел и Шлајермахер), фокус се померио ка Божјој иманенцији, што је довело до сучељавања класичног теизма са пантеистичким (свет је Божје одвијање) или панентеистичким (Бог и свет су корелати) концепцијама. Овај покрет поткопава традиционалну доктрину фокусирајући се не само на оно што чини Бога апсолутно, већ и на оно што Га чини релативно, тј. како је условљен створењима.
Процесна теологија и историзовање Бога
Овај нови приступ је најистакнутије прихватила процесна теологија (инспирисана Алфредом Вајтхедом и Чарлсом Хартсхорном), која постајање узима као ултимативну категорију, уместо бића. За ову теологију, Бог је само делимично описан апсолутним атрибутима које не може да изгуби (Божанска природа као исконска), а потпун опис укључује Његово стварно одређење сопствене природе у деловању на свет и реакцији на њега (Божанска природа као последична). Слични правци историзују стварност Бога, видећи Га више као догађај него као биће, а атрибути се релативизују историјски – на пример, Бог више није окарактерисан као вечан, већ као бесконачно временски.
0 Коментари