Значај и време одржавања Нирнбершких суђења
Нирнбершки процеси представљају један од најзначајнијих правних догађаја у историји, често називан „највећим суђењем историје“. Овај процес, који је званично отворен 18. октобра 1945. године, био је прво међународно суђење које је високе државне званичнике позвало на индивидуалну одговорност за ратне злочине и злочине против човечности. Међународни војни трибунал (International Military Tribunal) судио је 22 главна нацистичка ратна злочинца и седам организација, трајући до октобра 1946. године. Његово одржавање било је могуће захваљујући јединственом историјском тренутку: потпуном слому нацистичке Немачке и кратком периоду пре избијања Хладног рата, када је још увек постојала сарадња између четири главне савезничке силе (САД, СССР, Британија и Француска).
Правне иновације и фокус на злочине
Нирнбершки процеси су поставили темеље модерног међународног права, укључујући концепт индивидуалне одговорности, одбацивши одбрану „само сам пратио наређења“. Оптужница је обухватала четири тачке: завера за извршење злочина, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности. Иако Холокауст (масовно истребљење европских Јевреја – приближно шест милиона жртава) данас доминира сећањем на нацистичке злочине, на самом суђењу је главна оптужба била „злочини против човечности“. Овај термин, који је промовисао правник Херш Лаутерпакт, омогућио је кажњавање злочина против цивила, укључујући прогон Немаца пре рата, и нагласио да „држава више неће бити слободна да се према свом народу понаша како жели“. Термин „геноцид“ (Рафаела Лемкина) био је поменут, али је Трибунал преферирао концепт злочина против човечности.
Кључни оптуженици и последице
Међу главним оптуженима били су Херман Геринг (који је доминирао суђењем), министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп и министар за наоружање Алберт Шпер. Геринг је осуђен на смрт, али је извршио самоубиство ноћ пре погубљења, док је Шпер осуђен на 20 година затвора, иако је касније оспорено да није знао за Холокауст. Три оптуженика су ослобођена, упркос протесту совјетског судије. Нирнбершки процес је био први у серији од 13 суђења која су довела пред лице правде представнике нацистичке елите, укључујући војне и медицинске професионалце, што је означило свеобухватан, иако касније ослабљен због Хладног рата, процес правног разрачунавања широм Европе.
Наслеђе и савремени изазови међународног права
Нирнберг је послужио као преседан за наредне међународне трибунале, као што су они за Далеки исток (Токио, 1946), бившу Југославију (1993-2017) и Руанду (1994), који су криминализовали и геноцид. Стварање Међународног кривичног суда (МКС) 2002. године, који може да суди за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности, представља даље унапређење нирнбершких принципа. Међутим, МКС се данас суочава са великим изазовима: велике светске силе (САД, Русија, Кина, Индија) не признају његову јурисдикцију и често одбијају сарадњу. Готово 80% оптужница МКС-а подигнуто је против афричких лидера, док суд није покренуо ниједан случај против лидера са Запада, што доводи до оптужби за пристрасност.
Зашто је поновна успостава „новог Нирнберга“ мало вероватна
За разлику од јединственог тренутка 1945. године, глобалне поделе данас чине понављање суђења међународног значаја, попут Нирнберга, мало вероватним. Такво суђење би захтевало потпуни војни пораз и окупацију владе која се истражује, као и непоколебљиву вољу великих сила да заједно спроведу правду. Пошто многе државе не признају МКС и имају моћ да игноришу захтеве за изручење, и пошто постоји све већа глобална подељеност, политички услови који су омогућили кажњавање нацистичких лидера више не постоје, чиме је успостављање „новог Нирнберга“ у скорије време скоро немогуће.
0 Коментари