Развој синагога као центара јеврејског верског живота (1. век п. н. е.

Порекло и успостављање институције синагоге

Термин синагога, попут грчке речи из које потиче, односи се на скуп заједнице, саму зграду у којој се заједница окупљала, или њен институционални живот. Пренос значења са скупа на зграду поклапа се са постепеним процесом окупљања људи ради читања Торе, а затим изградње посебне куће за ту сврху. Иако древни текстови (попут оних Јосифа Флавија, Филона и Дела апостолских) помињу окупљање ради читања Светог писма суботом још из времена Мојсија, синагога као институција и зграда у Палестини не може се датирати пре 1. века пре Христа, а у потпуности је успостављена тек у 1. веку нове ере. Најранији докази о синагогама ван Палестине потичу из Египта (3. век пре Христа), док је најстарија палестинска синагога пронађена у Гамли (1. век нове ере). У дијаспори се често називала и просевха („кућа молитве“).

Главна функција: читање Торе и развој усменог закона

Без обзира на разлике у именима и локацијама, основна функција синагоге у Палестини и дијаспори остала је иста: институција за организовано спровођење заповести Закона. У почетку је то подразумевало јавно читање писаног закона (Торе), што је био главни фокус службе, заједно са молитвом. Према Филону, сврха читања Торе била је преношење знања, стицање разумевања Божјих дела и напредак у побожности. Убрзо је у службу укључен и усмени (обичајни) закон, што је допринело развоју и преношењу рабинске традиције. Читање Светог писма, које је у Палестини највероватније било на хебрејском, а у дијаспори на грчком, довело је услед опадања знања хебрејског до потребе за преводом и тумачењем на арамејски језик – тако су настали Таргуми, који су касније постали саставни део јеврејског богослужења.

Прелазак фокуса: од Храма до синагоге

Пре уништења Храма у Јерусалиму $70$ . године нове ере, синагога је имала допунску улогу у односу на Храм, служећи као место за окупљање оних који нису могли присуствовати празницима у Јерусалиму и за прикупљање новца за Храм. Међутим, након $70$ . године, палестинска синагога постала је примарна институција јеврејског верског живота. Повећана светост приписивана синагоги темељила се на присуству свитака Торе унутар зграде и централној улози коју је Тора добила у богослужењима. Ово се поклопило са променом фокуса са свештеника (у Храму) на рабина или учењака (у синагоги), што је означило трансформацију у рабински јудаизам као главни ток.

Свестране функције и називи синагоге

Синагога је одувек била полифункционална институција у којој су се сусретале економске, социјалне, политичке и верске функције. Поред верске службе, синагога је служила као место где су се решавали правни спорови (функција бет дина), где се стицало образовање о писаном и усменом закону (функција бет мидраша), и где се пружао смештај путницима из иностранства (функција хостела или конак). Ове различите функције су истакнуте разним терминима којима је синагога описивана у изворима: didaskaleion (место учења), beth midrash (кућа проучавања), beth tefillah (кућа молитве) и beth kenneseth (кућа окупљања).

Развој и значај у касној антици и модерном добу

Током Средњег века настављени су верски аспекти синагоге са све већим нагласком на живот заједнице. Успон хасида у 18. веку довео је до промене у естетици синагога – уклањања луксузног намештаја у корист столова и клупа, као и преласка на мање формалне службе које води заједница. Међутим, реформски покрет век касније поново је успоставио сложеније и раскошније зграде. Упркос разликама између деноминација унутар јудаизма, синагога и даље остаје центар јеврејског верског живота за све главне струје. Историјски значај синагоге лежи у томе што је јеврејском животу у касној антици обезбедила суштинско јединство, стварајући заједнички оквир за јеврејске заједнице свуда, без обзира на географске, језичке и културне варијације.