Атешгах

Дефиниција и номенклатура зороастријанског „места ватре“

Зороастријански термин атешгах, који се и даље користи у новом персијском језику, првобитно је значио „место ватре“ или, технички, „ватрeна област“. Потиче из средњоперсијског ātakhshgāh, комбинујући староперсијски атарш (ватра) и гату (место). Ватра која гори у атешгаху сматра се светом (spēnāg) и користи се за зороастријанске ритуале. Није нужно морала бити стално горућа, нити највишег ритуалног ранга, нити су је искључиво одржавала зороастријанска свештена лица (маги). Атешгах није морао бити унутар зграде, већ је могао бити и отворени простор. Друга, чешће превођена као „храм ватре“, јесте аташкада („кућа ватре“). Термини дар-и мехр и дар бе-мехр („двориште Митре“), који се користе од 15. века, такође се односе на храмове који обухватају атешгах, повезујући ватру са божанством Митром.

Историјски развој архитектуре храмова ватре

Коришћење ватрених области датира још из предзороастријанског или раног зороастријанског периода у Централној Азији (око $2100-1750$ . п.н.е.). Археолошка ископавања у Медијанској цитадели Тепе Нуш-е Џан (око средине 8. $- 6.$ века п.н.е.) открила су области са подигнутим, четвртастим олтарима од непечене цигле. Током Ахеменидског царства ( $550-331$ . п.н.е.), један од најранијих атешгаха био је отворени простор у Пасаргади, где су рељефи изнад гробница приказивали краља или мага како приноси молитве пред олтаром са пламеном. Кључни архитектонски облик који се усталио, посебно током Сасанидског периода ( $224-651$ . н.е.), био је чахар так („четири лука“) – квадратна хала или трем са четири стуба која подржавају куполасти кров.

Ритуални рангови и значај свете ватре

Најранија писмена референца о стварању свете ватре највишег ритуалног ранга налази се у тексту Видевдад који је кодификован под Партским режимом ( $238$ . п.н.е. – $224$ . н.е.). Та ватра се назива аташ бахрам („ватра Веретрагне“ – божанства победе) и ствара се прочишћавањем и фузијом пламенова коришћених за шеснаест различитих функција. Сасанидски маги су стандардизовали три ритуална ранга ватре која се задржавају и данас: аташ вахрам (највиши ранг, мора да гори стално), аташ адаран („ватра ватара“) и дадгах („мала ватра на фиксном месту“). Маги су све ритуале над светом ватром изводили носећи панат, маску за уста и нос, како би спречили загађење пламена дахом.

Историјска трансформација и исламско наслеђе

Са ширењем других вера, посебно ислама између 8. и 13. века, атешгах је постао симбол старог поретка који је требало променити. У Јерменији су зороастријанске ватрене области трансформисане у хришћанске цркве након $300$ . године. Доласком ислама, већина атешгаха је или уништена, напуштена или претворена у џамије. Архитектонски стил чахар так са куполастим кровом пренет је у исламску верску архитектуру, служећи као инфраструктура за многе конгрегационе џамије у градовима попут Урмије, Јазда, Исфахана и Бухаре.

Модерна пракса и глобална дисперзија

Данас, свете ватре, посебно оне највиших рангова, горе на олтарима унутар пави (чисти простор) који је често моделован према средњовековном чахар таку. Највећи број функционалних храмова ватре налази се у Индији, где су Парси ( $941$ . године) основали Иран Шах, најсветију ватру која је и данас место ходочашћа. У Ирану је, због државног притиска, приступ храмовима ватре дозвољен члановима свих вера, док Парси у Индији не дозвољавају неверницима или конвертитима улазак у храмове. Зороастријанци широм света (Пакистан, Шри Ланка, Хонг Конг, Европа, Северна Америка) одржавају храмове, при чему се већина савремених храмова ван Азије држи дадгах ранга. Свака ватра служи као икона кроз коју се обожавање усмерава ка Ахури Мазди, божанству-творцу. Лаици нуде мирисно дрво и тамјан као гориво, тихо изговарајући молитве, а централни ритуал је бој (приношење тамјана) који маги обављају пет пута дневно.