Алавити

Увод и порекло

Алавити, такође познати као нусајрије, представљају шиитску секту која поштује Алија ибн Аби Талиба, рођака и зета пророка Мухамеда. Док већина муслимана (сунити) прихватају рани договор о наследству, шиити сматрају да је Али једини легитимни наследник. Алавити припадају екстремистичкој струји (гхулат, „претерани“), која Алија не сматра само високо цењеном личношћу већ га виде као манифестацију божанства. За разлику од Друза и асасина, који су директно потекли од фатимидског ислама, алавити су се развили из „дванаестника“ са примесама хришћанских веровања.

Историјски развој и веровања

Алавити су веровали да сваки од дванаест имама има своја „врата“ (баб). Њихов оснивач, Мухамед ибн Нусајр, био је „врата“ једанаестом имаму, што им је донело назив нусајрије. Кључна личност у развоју алавитске идеологије био је Хусеин ибн Хамдан ал-Касиби, који је окупио заједницу у области Латакије у Сирији. У 14. веку, ханбали учењак Ибн Тејмија осудио је алавите као „невернике“ (куфр) и „политеисте“ (мушрикун). Он је тврдио да они верују у реинкарнацију и обожавају Алија као бога.

Синкретизам и однос са хришћанством

Због контакта са крсташима, алавити су у своју религију интегрисали одређене хришћанске елементе. Они верују у тројство, али га тумаче кроз исламску призму: Али је суштина (ма’на), Мухамед је спољашње име (исм), а Салман ал-Фаруси је „врата“ (баб). Своју веру исповедају речима: „Сведочим да нема бога осим Алија ибн Аби Талиба, да нема вела осим Мухамеда, и да нема врата осим Салмана ал-Фарусија“. Осим традиционалних шиитских празника, они прослављају и Божић, Богојављење и Духове. Верују у реинкарнацију, при чему се муслимани могу реинкарнирати као магарци, хришћани као свиње, а Јевреји као мајмуни.

Савремени значај и политички утицај

Број алавита је увек био мали, али њихов савремени значај произилази из њихове политичке улоге у Сирији. Под француским мандатом, третирани су као „независна држава“. Касније су многи алавити регрутовани у војску, што им је омогућило да доминирају сиријском војном владом, на челу са председником Хафизом ал-Асадом, који је и сам био алавит.

Напори за признање

Током 20. века, алавитски лидери су настојали да се приближе мејнстрим шиитским заједницама и добију њихово признање. Године 1973. издали су званичну изјаву у којој тврде да се придржавају учења шиитских дванаестника и да су тврдње о њиховом екстремизму измишљотина њихових непријатеља. Овакви кораци, као и сарадња са шиитским лидерима из Либана, указују на њихов покушај да се одвоје од „гхулат“ традиције и придруже мејнстрим шиитском учењу.