Аристотел

Живот и дела Аристотела

Аристотел (384–322. пре Христа) је, поред Платона, највећи филозоф антике. Рођен је у Стагири, а са седамнаест година преселио се у Атину и придружио се Платоновој академији, где је провео око двадесет година. Након Платонове смрти, напустио је Атину и путовао је у разна места, укључујући и Пелу, где је био учитељ Александра Великог. У овом периоду се посветио проучавању биологије и зоологије. Након повратка у Атину 335. године пре Христа, основао је своју школу, Ликеј. Аристотелова дела се деле на езотерична (интерна) и егзотерична (за објављивање). Парадоксално, само су езотерични текстови опстали до данас, док су егзотерични изгубљени.

Аристотелова метафизика и „Прва филозофија“

Аристотелово филозофско размишљање започело је одбацивањем Платонове теорије идеја. Аристотел је сматрао да се стварност не састоји од универзалних идеја, већ од појединачних супстанци (ousia), које представљају највиши облик бивствовања. Он је своју физику назвао „другом филозофијом“, а „првом“ је назвао грану која се у модерном добу зове метафизика. Метафизика се бави „бићем као таквим“ и његовим атрибутима, као што су јединство и мноштво.

Учење о узроцима и елементима

У својој анализи природе, Аристотел је разрадио концепте потенцијалности (dynamis) и актуалности (energeia). Такође, дефинисао је четири узрока за настанак ствари: материјални (од чега је нешто направљено), формални (његов облик и принцип организације), ефикасни (принцип покретања) и финални (сврха). За разлику од сублунарног света, који се састоји од четири традиционална елемента (земља, ваздух, ватра и вода) и креће се праволинијски, небеска тела су направљена од етра, петог елемента, што је разлог за њихову непропадљивост и кружно кретање.

Теологија и први непокретни покретач

У 12. књизи „Метафизике“, Аристотел уводи концепт „непокретног првог покретача“. Како би објаснио вечност кретања и времена, он постулира постојање вечног принципа, који је узрок вечне природе физичког кретања. Овај принцип мора бити активан и непокретан, јер би иначе захтевао други принцип који га покреће, и тако у бесконачност. Аристотел овај принцип идентификује са мишљењем, односно „мишљењем мишљења“ (noesis noeseos), и назива га Богом. Ово божанско биће покреће прво небо, које, вољено и прижељкивано од стране неба, настоји да опонаша његову апсолутну непокретност.

Етика и политика: срећа и политика

У етици, Аристотел је сматрао да је крајњи циљ људског деловања постизање среће (eudaimonia), која се постиже усавршавањем највиших функција душе. Он је говорио о дијаноетичким врлинама (теоријска и практична мудрост) и етичким врлинама (морални карактер), које представљају златну средину између две крајности. Аристотел је веровао да је човек по природи „политичко биће“ и да је социјални живот неопходан за постизање благостања. Он је разликовао три облика власти: монархију, аристократију и политију, свака од којих може имати свој дегенерисани облик (тиранија, олигархија, демагогија).