Дискриминација на основу старости (ејџизам)
Данас, у модерним друштвима, постоји све већи проблем ејџизма – дискриминације на основу старости. Према Међународном центру за старење (CENIE), 40% незапослених старијих од 50 година тврди да је доживело дискриминацију, док Светска здравствена организација (WHO) наводи да једна од пет особа старијих од 50 година доживљава ејџизам у здравственом систему. Иако су намере често добре, овај облик дискриминације се манифестује као инфантилизација старијих, што доводи до губитка самопоштовања, одбацивања и друштвене невидљивости.
Вредност старијих у праисторији
За разлику од савремених схватања, у праисторијским друштвима старији људи су били високо цењени. Њихова вредност није била у физичкој снази, већ у њиховој улози чувара знања и памћења групе. Остеолошке, денталне и археолошке студије потврђују да су се људи у праисторији бринули о старијим члановима, као и о онима са озбиљним повредама или генетским проблемима. Ове студије показују да су се праисторијске групе прилагођавале потребама старијих, укључујући и прилагођавање дијета и помагање у кретању.
Како је изгледао „старац“ у праисторији
У праисторијском контексту тешко је одредити тачну старосну границу за „старост“. Због тога се користе остеолошки и функционални критеријуми. Показатељи старости су екстремно истрошени зуби, недостатак зуба са преобликовањем кости вилице, артритис, остеопороза и друге промене на скелету. Ако је просечан животни век групе био између 25 и 30 година, особа од 45 или 50 година сматрана је старцем у релативном смислу.
Познати праисторијски старци
Међу најпознатијим праисторијским старим особама су Homo erectus из Дманисија (старост преко 1,8 милиона година) који је живео неколико година без зуба, што указује на социјалну подршку у виду хране и бриге. Други пример је Нанди, неандерталац из Шанидара, који је преживео са тешким инвалидитетом до старости од 40 година или више. Његово преживљавање у друштву ловаца-сакупљача јасан је доказ да се група бринула о њему. Археолошка налазишта као што су Долни Вестонице и Гран Долина у Атапуерки такође показују да се људи нису одрицали чланова са тешким инвалидитетом. Помагање другима била је кључна ствар за опстанак читаве групе.
Хипотеза „прабаке“ и значај жена
У савременим научним расправама, старије жене су често занемарене због ограничења археолошких налаза. Међутим, Кристен Хокс је 1998. године поставила „хипотезу прабаке“ (grandma hypothesis), која сугерише да је менопауза имала значајну улогу у људској еволуцији. Старије жене су, према тој хипотези, имале важну улогу у подизању потомака и преношењу знања о кризи, порођају и храни. Кет Боханон у свом делу „Ева“ истиче дужи животни век жена и њихову вредност управо због искуства и знања које су преносиле. Због тога је важно да се у наративе о прошлости укључе и жене, деца и старци, како би се обогатила и прича о данашњици.
0 Коментари