Да ли је масонерија религија?

Порекло и латитудинаризам

Масонство се појавило у 17. веку у Енглеској из филозофског и теолошког покрета познатог као латитудинаризам, чији је циљ био да уједини хришћане. Андерсонови устави (Anderson’s Constitutions) из 1723. године, основни текст енглеског масонства, јасно одражавају овај дух, дефинишући масонерију као организацију која прихвата само оне који исповедају „религију око које се сви људи слажу“, односно, у контексту 18. века, хришћанство у свом најширем облику. Ово је искључивало муслимане, Јевреје и чисте деисте. Због овог приступа, масонерија је у почетку доживљавана као минималистичка хришћанска религија.

Масонски хебраизам: симболика без суштине

Иако се масонство често описује као јудео-хришћанско, ово тумачење је површно. Употреба симбола из Старог завета, попут Соломоновог храма или стубова Јакин и Боаз, не чини их јудео-хришћанском организацијом. Историчари, попут Пјер-Ив Борепера, тврде да је овај „хебраизам“ само латитудинарни алиби у служби фундаментално хришћанске визије. Хришћани сматрају Стари завет пророчким текстом који најављује Нови завет, док је за Јевреје он коначан. Тако, масонски хебраизам представља реинтерпретацију, христијанизацију, која је лишена своје изворне јеврејске суштине.

Зашто масонство није религија

Пјер-Ив Борепер тврди да масонерија није религија из два основна разлога. Прво, њен првобитни латитудинаризам је заправо био минималистичко хришћанство, а не универзализам у правом смислу те речи. Тек са колонијалним проширењем у 19. веку и увођењем принципа секуларизма и лаицизма, масонске ложе су се отвориле и за друге религије. Друго, њен наизгледни хебраизам је само симболични премаз који служи хришћанској визији света, што потврђује Роже Даше. Међутим, иако није религија, масонство ипак користи свете форме, ритуале и симболику, чиме испуњава потребу за сакралним у секуларизованом свету.

Ритуали и њихова функција

Масонерија дели неке функционалне карактеристике са религијом, што доводи до конфузије. То су, према истраживачу Сесил Ревожеу, сакрализација простора, посебан облик веровања и изузетно богат ритуални систем. У ритуалима, масон улази у симболични хаос (повезом преко очију), а затим пролази кроз ритуале пречишћавања и заклињања, све док не постане масон, што представља успостављање симболичког поретка. У многим ложама Библија се налази на олтару, али она није верски предмет, већ „објект границе“ или алатка која служи као подршка приликом полагања завета.

Лабораторија за свето, а не светилиште

Масонерија фасцинира јер брише границе између сакралног и профаног, а истовремено одбија статус религије. Она користи религиозни језик (храмови, Библије, ритуали) који комуницира са колективном подсвести, нуди латитудинарну духовност у којој свако проналази своја веровања, и испуњава основне људске потребе попут припадности, трансценденције и ритуалности. Ипак, кључна разлика је у томе што масонерија предлаже, а не намеће. Због тога, како је закључио Борепер, ложа је „лабораторија за свето, а не верско светилиште“.