Индијска алхемија

Основни принципи и дефиниција хинду алхемије

Индијска алхемија се не може одвојити од свог верског контекста, за разлику од исламске која је углавном донета из Персије. Ова дисциплина обухвата више научних поља и верских пракси, као што су металургија, ајурведа, јатрохемија и тантра. Централни појам у хинду алхемији је „раса“, што означава „течност“, али и „суштински елемент“ или „живу“. Жива се сматра врхунском течношћу и повезује се са Шивом, врховним алхемијским божанством, односно његовом суштином.

Савршенство материје и циљеви

Теорија индијске алхемије почива на идеји о савршенству материје, која се може вратити својим вишим суштинама. На исти начин, нижи елементи, попут олова, могу се трансформисати у више, као што је злато. Истовремено, жива има моћ да трансформише не само метале, већ и људско тело, претварајући га у „златно“ или бесмртно тело. Главни циљ алхемичара није био да постану Шива, већ да постану попут Њега, односно „живи“, способни за трансформацију, чиме би постигли телесну бесмртност.

Историјски параметри и културна размена

Иако су скоро сви аспекти индијске алхемије укорењени у хиндуизму, треба имати на уму да жива, као основна супстанца, није аутохтона за Индијски потконтинент. Вероватно је дошла из Кине, Тибета или са Средоземља, што потврђују и неки санскритски називи за живу. Постоје и докази о културној размени, као што су сличне инструкције за добијање живе из природних извора које се могу наћи у текстовима из Грчке, Индије и Кине.

Историјске фазе

Историја индијске алхемије може се поделити на три фазе: магијска, тантричка и сидха алхемија. Од 300. до 900. године, магијска алхемија је описивана у бајкама, где се бесмртност постиже кроз еликсире које доносе богови или полубогови. Златно доба алхемије је тантричка фаза (од 10. до 14. века), која се одликује ригорозним методама и свеобухватним знањем. У овој фази, циљеви и средства алхемије су у потпуности усклађени са хинду тантричком традицијом. Последња фаза је сидха алхемија, која комбинује употребу препарата на бази живе са јогијским техникама, с циљем постизања бесмртног тела.

Канонски радови и аутори

Већина канонских радова индијске алхемије настала је у периоду од 10. до 14. века. Аутори су углавном били дворски лекари или чланови верских редова. Многи од њих су били сидхе, што значи „савршена бића“. У текстовима се често помиње регион Виндја и западни Декан као средишта алхемијске праксе, док се за хималајски регион сматрало да је извор многих ботаничких и минералних супстанци. Неки од најзначајнијих радова укључују „Расарнава“ и „Расахридаја Тантра“.