Развој антрополошких теорија о религији
Антропологија религије настала је из низа теоријских праваца. Вилијам Џејмс је у свом делу „Разноврсност религиозног искуства“ приметио супротност између филозофског монизма и плурализма обичних верника, што је утицало на антрополошко проучавање „практичних“ аспеката религије. Њен развој обликовали су и ставови Емила Диркема, који је сматрао да је религија „друштвена чињеница“, и Макса Вебера, са његовим „идеалним типовима“, као и марксистичка и фројдовска тумачења. Савремени антрополози и даље користе ове концепте, али са новим методама, попут феноменолошких и семиотичких анализа. Дефиниције саме религије су и даље предмет расправе: док једни наглашавају „натприродно“ (Мелфорд Е. Спиро), други је дефинишу као скуп моћних симбола (Клифорд Гирц).
Преиспитивање историјских заблуда
Антропологија религије се критички осврће на своју прошлост и заблуде 19. века, као што су потрага за пореклом религије и теорије о развојним стадијумима (фетишизам, анимизам). Е. Е. Еванс-Причард је у својој књизи „Теорије примитивне религије“ детаљно описао ове одбачене концепте. Данас се праксе попут шаманизма посматрају као флексибилне и подложне променама услед модерних утицаја, као што су комерцијализација и интернет. Клод Леви-Строс је такође критиковао идеју о потрази за пореклом, док су Франц Боас и следбеници Диркема оповргли тезе о прогресивном развоју од „примитивног“ до „рационалног“ размишљања.
Утицај друштвених и политичких фактора
Антропологија, као дисциплина, није се развијала линеарно и без утицаја друштвених и политичких фактора. На њен развој утицале су политичке одлуке, као што је искључивање појединих научника, попут оних из Диркемовог круга, који нису били довољно посвећени теренском раду. Интересовање за „примитивну религију“ често је проистицало из европских идеја о егзотичности, које су служиле за потчињавање других култура. Данас, културе које су раније биле искључиво предмет истраживања страних антрополога, сада имају своје научнике, што доводи до тензија између „спољних“ и „домаћих“ истраживача.
Савремени приступи и изазови
Као одговор на ове изазове, антрополози се окрећу новим приступима. Један од њих је фокус на конкретне теме попут посмртних обреда, што омогућава избегавање апстрактних дефиниција. Други приступ је истраживање историје верских идентитета у одређеним регионима (нпр. Папуа Нова Гвинеја, Бали), узимајући у обзир утицај колонијализма и туризма. Такође, расте интересовање за неурологију и когнитивне науке, које покушавају да објасне верске феномене кроз универзалне неурофизиолошке основе, што је приступ који заступа Паскал Бојер. Истовремено, антрополози се суочавају са изазовима попут политичке контроле и надзора, што може да угрози квалитет теренског рада.
Рефлексивност као кључни тренд
Један од најважнијих савремених трендова је рефлексивност, односно повећана свест научника о сопственој позицији и политичким импликацијама свог рада. Феминистички, постколонијални и други критички приступи наглашавају да је сваки чин комуникације политички. Овај тренд, присутан код мислилаца као што су Џудит Батлер и Славој Жижек, сматра верску праксу рефлексивном и теоријском. Унутрашњи сукоби и двојбе показују да је антропологија религије разнолика и агонистична. Као што је Вилијам Џејмс предвидео, повратак својеврсног политеизма наставља да се враћа, могуће бесконачно, што значи да се антропологија религије и даље развија и истражује своје парадоксе.
0 Коментари