Породичне капеле као симбол идентитета
На грчком острву Тинос постоји више од хиљаду капела, које су у приватном власништву и које породице одржавају вековима. Ове једноставне камене грађевине, често величине собе, нису само верски објекти, већ и симболи породичног идентитета и веза између генерација. Власници су људи различитих старосних доба и занимања, од земљорадника до хотелијера, укључујући и католике и православце. Њихова заједничка посвећеност одржавању капела изражава се кроз литургијско и друштвено славље звано панигири, које се организује на дан свеца или Богородице којој је капела посвећена.
Историјски и друштвени контекст капела
Разлог за велики број капела на Тиносу лежи у историји острва, које је било стратешка тачка између Европе и Азије. Под венецијанском влашћу, а касније и османском, локалним становницима је било дозвољено да граде и одржавају стотине капела на својим имањима. Многе су подигнуте у част Богородице, као завет за сигуран повратак морнара, или у спомен на преминуле чланове породице. Иако већина капела дели иконични кикладски стил — кубични облик, равни кров и беле површине са плавим детаљима — сваки мајстор је унео свој лични печат.
Фестивали као место окупљања заједнице
Фестивали у породичним капелама су од виталног значаја за окупљање заједнице. Некада су представљали кључне друштвене догађаје за острвљане, где су се младићи и девојке упознавали, а данас, иако у мањој мери, настављају да јачају осећај припадности. Служење хране ходочасницима током фестивала некада је била и практична потреба, јер су људи често пешачили до капела, а истовремено је била и чин доброчинства према сиромашнима. Ови догађаји омогућавају људима да се осете као браћа и да продубе осећај заједништва.
Вера и традиција у савременом добу
Иако се многи власници капела не сматрају редовним посетиоцима цркве, они осећају дубоку везу са својом капелом. Верују да молитва у породичној капели омогућава већу концентрацију и блискост са Богом. За многе, попут 26-годишњег Јаниса Кафантариса, одржавање капеле није само верска, већ и културна дужност. Он каже да хришћанство „спаја много људи“ и да жели да одржи ову традицију. Упркос растућој секуларизацији широм Европе, породице као што је она Нондаса Хрисохоидиса чине све да ову традицију одрже живом.
Преношење традиције на нове генерације
Очување капела је наследна обавеза која се преноси са генерације на генерацију. Николета Назу, која свакодневно брине о капели свог супруга, каже да је то „одговорност и породично наслеђе“. Млади људи, попут Јаниса Кафантариса, који не живе стално на острву, осећају обавезу да наставе ову традицију. Ова посвећеност показује да иако се ставови према традиционалној религији мењају, културни и друштвени аспекти вере остају важни, омогућавајући да се заједница и породица окупе око заједничког наслеђа.
0 Коментари