Пољопривреда

Историјски развој и географска распрострањеност пољопривреде

Пољопривреда, односно узгој биљака за храну, представља релативно нов феномен у историји човечанства. Најстарији археолошки трагови узгоја биљака датирају из осмог или седмог миленијума пре нове ере, а потичу из брдовитих области западно и источно од Месопотамије, а не из великих речних долина. Иако је процес био спор и трајао је неколико миленијума, увођење пољопривреде довело је до значајних промена, попут доместификације животиња, раста становништва, стварања већих насеља, као и развоја грнчарије и софистициранијег алата. Овај период, познат као неолитска револуција, трансформисао је човека из пуког потрошача природних добара у њиховог произвођача, мењајући његову улогу у природи и омогућавајући настанак сложенијих друштава.

Глобалне пољопривредне зоне

До почетка модерног доба, узгој биљака се проширио на све континенте, осим Аустралије и Арктика. Постоје различита мишљења о томе да ли је ширење пољопривреде резултат дифузије из једног центра или серије независних проналазака. Пољопривреда се разликује широм света, а може се поделити на шест географских и културних зона, у зависности од врсте биљака које се узгајају. Те зоне су: зона пшенице (од Европе до Кине, са плугом као главним оруђем), зона пиринча (од Индије до јужне Кине), зона проса и сирка (подсахарска Африка), зона јама и тароа (Нова Гвинеја и Полинезија), зона кукуруза (Америка) и зона маниоке (Амазонија). Свака од ових зона има своје специфичне главне и секундарне биљке, као и карактеристична оруђа.

Религиозни аспекти и веза са неолитском револуцијом

Неолитска револуција је имала огроман утицај на религиозни живот. Иако је недостатак писаних извора отежао проучавање религије неолитских култура, археолошки подаци, нарочито са локалитета као што су Јерихон и Чатал Хујук, указују на постојање култа антропоморфних, углавном женских бића. Такође, значајни су били ритуали посвећени мртвима, као и поштовање одређених животиња попут бикова и леопарда. Настанак сложенијих религијских феномена, као што су политеизам и жртвовање, повезан је са хумусом који је припремила неолитска револуција, претварајући човечанство у пољопривредна друштва.

Ритуални календар и велики празници

Годишњи ритам пољопривредних радова довео је до стварања ритуалног календара, који прецизно одређује годишњи след активности и фестивала. Живот култиватора, са периодима обиља након периода оскудице, захтевао је концентрисање ритуалних радњи и празничног понашања у одређеним периодима године. Многи антички и модерни фестивали имају своје порекло у пољопривреди. На пример, три главна израелска празника из Библије повезана су са жетвом, а исто тако и многи празници у старој Грчкој и Риму. Чак и фестивали код култура ван зоне пшенице, попут Арапеша из Нове Гвинеје или Венда из Јужне Африке, одражавају значај сетве и жетве.

Фестивали жетве и ритуална оргија

Жетвени фестивали су најзначајнији пољопривредни празници, који славе обиље након напорног рада. Ови фестивали су често обележени неограниченом слободом и прекомерном потрошњом, али истовремено представљају и период кризе. Стога су праћени „заштитним“ ритуалима, попут посвећења првих плодова и жртвовања. Жетвени празник, који симболизује крај једног циклуса и почетак новог, често се доживљава као Нова година и космогонични чин. Ритуална оргија, било да је у питању прекомерна конзумација хране или сексуални чин, представља привремено обустављање нормалног реда како би се обновиле и ојачале виталне енергије заједнице. Овај ритуални чин одражава дубоку везу између људске плодности и плодности узгајаних биљака, што је централно веровање у многим пољопривредним друштвима.