Амораим

Ко су амораим?

Амораим (арамејски за „говорници“) су били јеврејски учењаци који су живели од око 220. до 500. године нове ере, и који су објашњавали и примењивали ранија учења танаима, садржана у Мишни и Тосефти. Они су тиме претворили рабински јудаизам у шири друштвени покрет. Њихова учења су сабрана у гемари, која заједно са Мишном чини Талмуд. Према подацима, у два талмудска текста цитира се укупно 773 амораимa, што указује да се ради о елитној групи, а не о масовном покрету.

Друштвени утицај и улога

Амораим су, уз помоћ својих ученика, трансформисали јеврејско друштво промовишући идеал да свако може постати рабин, односно господар Торе. Њихова посвећеност проучавању Торе донела им је велико поштовање, а због веровања да могу да помогну обичном народу и посредују код Бога, сматрани су светим људима. Њихов утицај додатно је ојачан њиховим улогама судија, администратора заједнице, сакупљача добротворних прилога и учитеља који су реаговали на друштвене и економске изазове свог времена.

Адаптација учења у различитим контекстима

Амораим су креативно применили библијске и танаитске традиције на различите контексте Вавилона и Палестине – једни су живели у паганском персијском свету дијаспоре, док су други били у паганском, а затим хришћанском римском свету Свете земље. Иако су и даље ценили култне идеје, били су способни да одвоје одређене концепте од Храма, на пример, објашњавајући прославу Пасхе у смислу ослобођења, а не само као жртвени ритуал. Такође су редефинисали метафоре греха, говорећи о „пљачкању Светога и заједнице Израела“ уместо о скрнављењу култа Храма, што је њихова учења учинило смисленим за оне који нису искусили живот у Храму.

Етика и интелектуална трансформација

Нагласак на проучавању Торе, важности личног деловања и испуњавању заповести, навео је амораим да наглашавају љубав према ближњем, закон, ред и правду. Такође су, одговарајући на савремене интелектуалне изазове, преобликовали многе хеленистичке идеје, попут астрологије и концепта загробног живота. Иако су се рабини разликовали у мишљењима, њихова учења су стално ревидирана током преношења како би одговорила на најхитнија питања, што је довело до њиховог уједињења у гемари.

Наслеђе и значај Талмуда

Наслеђе амораимa преноси се кроз текст Талмуда. Будући да је Талмуд постао централна књига за проучавање у каснијем јудаизму, његове методолошке и књижевне карактеристике су једнако важне као и његов садржај. Талмудски процес истраживања усађује критички интелектуални приступ, где се разум користи за процену значаја и адекватности идеја. Овакав приступ карактерише проучавање Торе као сусрет са божанским – чин континуираног откровења – тако да су разум, рефлексија и рационални дискурс средства за приступ животу и опонашање Бога, а тиме и за постизање светости.