Олтар

Етимологија и симболика олтара

Реч „олтар“ потиче од латинске речи „altare“, што значи „подигнута структура на којој се приносе жртве божанству“, а вероватно је повезана са речју „altus“ (високо). Латински израз „altaria“ је вероватно повезан са глаголом „adolere“ (обожавати), што сугерише да је олтар првобитно био „место ватре“ или „жртвено огњиште“. У античком свету, олтар није нужно био део храма и могао је бити стационаран или преносив. Био је симбол невидљивог присуства богова, служећи као трпеза за божанство или као престо на који би се бог спустио.

Олтари у класичном свету и на Блиском истоку

Грци и Римљани су правили разлику између различитих облика олтара: подигнутог места за небеске богове, јаме за богове подземља и равног тла за богове земље. Олтар је представљао преображај жртве кроз ватру у материју погодну за духовни свет. У древном Египту, преносиви олтари су служили као култни предмети, док су стационарни олтари у храмовима сунца имали посебну свету функцију. Блискоисточне цивилизације, попут Акађана и Крићана, имале су своје карактеристичне облике олтара, укључујући и степенасте структуре и жртвене столове.

Олтари у хиндуизму

Санскритска реч „vedi“ односи се на „подигнуто земљиште које служи као жртвени олтар“. У ведском периоду није било храмова, већ се жртвена дворана (јагашала) градила на светом тлу. Олтар је често био конструкција од цигала или плитка јама, где се палила света ватра. Агни, бог ватре, био је присутан на три различита огњишта, симболизујући три света: земаљски, небески и ваздушни. Олтар је у овом систему представљао везу између неба и земље, преносећи храну боговима. Ритуал агничајана је представљао стварање космоса, са олтаром сачињеним од пет слојева цигала, симболизујући пет годишњих доба.

Олтари у израелској религији и јудаизму

Хебрејски израз за олтар је „mizbeah: “, што значи „место жртвеног клања“. Олтари су се правили од необрађеног камена, земље или метала, и нису смели бити грађени помоћу гвожђа, које је симбол рата. Шаторски олтар у пустињском светилишту био је преносив, са четири рога која су пружала уточиште. Постојао је олтар за жртве паљенице и олтар за кађење. За разлику од паганских култова, жртвовање није имало за циљ храњење Јахвеа, већ је имало метафорично значење. Након уништења Другог храма, јеврејски трпезаријски сто је почео да се сматра врстом олтара, симболизујући помирење и жртву.

Олтари у хришћанству

Рана црква није користила олтар у паганском смислу. Уместо тога, Евхаристија се славила за обичним столом, што је симболизовало Христово жртвовање као јединствен и довољан догађај. Хришћани су се дистанцирали од паганских олтара користећи реч „трапеза“ (сто) уместо „бомос“. Међутим, након што је хришћанство постало државна религија, олтар је постао стационарни и добио је посебну симболику. Постао је симбол небеског престола, Христа као камена темељца, крста или гроба. У олтар су уграђиване мошти мученика, што је легитимизовано стихом из Откривења (6:9). У средњем веку, олтар је тумачен као Христов симбол, а његова важност међу протестантима је смањена након реформације, када је нагласак стављен на проповедање речи Божије.

Светиња (светиште) у цркви скита Светог Владимира у манастиру Валаам. Лево је Часна трпеза (олтар) са Јеванђељем, скинија и седмокраки свећњак. Жртвена трпеза је у позадини лево. Десно је катедра (архијерејски трон).