Алвари

Алвари: хиндуистички песници из јужне Индије

Алвари су група хиндуистичких религиозних песника из јужне Индије, чије име на тамилском језику значи „свеци“ или „мудраци“. Они су били посвећени божанству Мал (који комбинује особине Кришне и Вишнуа), што их разликује од њихових савременика, шиваитских Најанара. Обе групе су биле кључне у развоју побожног и народног хиндуизма у региону. Њихова поезија је сачувана у збирци „Nalayira-divya-prabandham“, која садржи око четири хиљаде стихова и сматра се главним извором информација о њима.

„Nalayira-divya-prabandham“ и шри ваишнавизам

„Nalayira-divya-prabandham“ је збирка од двадесет и три засебна дела, сакупљена у четири књиге, попут Веда. Саставио ју је Натхамуни у 10. веку, а њено очување је једно од највећих достигнућа шри ваишнавизма. Овај покрет, који су предводили брамани, сматрао је Алваре својим духовним прецима, иако се њихова поезија, настала на народном језику, разликовала од санскритског елитистичког приступа. Због тога је шри ваишнавизам развио хагиографије о Алварима, приказујући их као инкарнације Вишнуових небеских оружја и сапутника.

Ауторство и социолошка позадина

Иако се традиционално наводи дванаест Алвара, само седам аутора је именовано у збирци „Prabandham“. Поезија открива да су два песника била брамански свештеници (Витучитан и Тондаратиподи), једна је била браманка (Котаи), два су била поглавице (Куласекаран и Каликанари), један је био земљопоседник (Сатакопан), а један бард (Матуракави). Преостали песници су према легенди били бардови из ниских касти и јогини. Њихова дела су настајала у периоду од 6. до 10. века нове ере и покривају широк географски простор.

Карактеристике поезије и богослужења

Поезија Алвара је била прожета снажном емотивном компонентом, ослањајући се на бакти-јогу, веданту и народни кришнаизам. Божанство Мал се манифестовало на три начина: кроз митолошке подвиге (аватаре попут Кришне), кроз инкарнације у статуама у храмовима и кроз присуство у срцима верника. Најважнији аспект њихове поезије био је мистични еротизам, који је Намавар развио користећи тамилску љубавну поезију. Каснији Алвари, као што су Андал, Каликанари и Витучитан, преобликовали су овај жанр у народне и дечије песме.

Утицај и наслеђе

Иако „Prabandham“ не садржи систематску теологију, његова општа оријентација иде у правцу шри ваишнавизма. Међутим, поезија Алвара је имала много већи утицај на хиндуизам уопште кроз „Bhagavata Puranе“, текст који је превео или парафразирао њихову поезију на санскрит. Алвари се нису залагали за побуну потлачених маса, већ је њихов антагонизам био усмерен према будистима, џаинистима, шиваистима и понекад према браманском естаблишменту, чиме су се изборили за значај народне побожности.