Арја Самађ

Оснивање и повратак Ведама

Арја Самађ („друштво часних“) је модерни индуистички реформски покрет који је основао Дајананда Сарасвати (1824–1883) у Бомбају, Индија, 1875. године. Његова централна идеја била је обнова хиндуизма повратком Ведама. Дајананда, браман из Гуџарата, постао је сањасин (одрицатељ) 1847. године и посветио живот религиозном трагању. Његово схватање потребе хиндуизма обликовано је кроз учење, дебате са секташким пандитсима и контакте са другим интелектуалцима. Основне доктрине Арја Самађа објављене су у делу Сатјарт пракаш 1875. године, а касније је објавио и водиче за ритуале, све написане на хиндију како би били доступни најширој публици.

Теолошка револуција: само химне као Откровење

Централни елемент Дајанандиног учења било је веровање у апсолутну истину Веда. Под утицајем свог гуруа, прихватио је да су само списи ришија (пророка) настали пре Махабхарате истинити. Међутим, Дајананда је временом развио сопствено схватање, одбацивши и поштовање икона (још у младости) и ваишнавско секташтво. У другом издању Сатјарт пракаша, одлучио је да ни Упанишаде ни Брахмане (ритуални ведски текстови) немају ауторитет откровења. Та част припадала је само збиркама ведских химни (четири мантра самхите), јер су оне једине директно откривене од Једног Истинитог Бога ришија. Права, аријевска религија, мора се заснивати искључиво на тим химнама.

Иновативни програм друштвене реформе

Религија коју је Дајананда успоставио, иако изведена из ведских извора, носила је његове оригиналне карактеристике, посебно у социјалној сфери. Иако браман по рођењу, одбацио је браманску контролу над ведском религијом. Инсистирао је да ведско знање мора бити доступно свима, укључујући жене и чланове традиционално нечистих шудра каста. Чланство у Арја Самађу било је отворено за сваку особу доброг карактера која прихвата његова уверења. Каста је била ирелевантна, јер се иста дарма (дужност) примењивала на све: вршење ведских ритуала, проучавање и пропагирање ведског знања и промовисање друштвеног благостања.

Теологија три вечне стварности

Дајанандина теологија је била иновативна колико и његов програм реформи. Био је уверен да ведске химне доказују постојање једног врховног Бога. Међутим, Бог није једина реалност; Он вечно коегзистира са џивама (свесним људским бићима) и са пракрити (несвесним материјалним светом). Џиве се, због незнања, везују за препорађање својом кармом (делима). Бог не може ослободити џиве од одговорности за њихова дела, али у својој милости им је открио Веде да их воде до мокше (слободе од препорађања и сједињења са Богом). Пошто је узрок мокше коначна људска акција, и сама мокша мора бити коначна, па се џиве на крају морају поново родити. Свака џива је тако вечно активна, крећући се између светског ангажмана и блаженства у Богу, а затим назад у свет.

Ширење и наслеђе покрета

Иако је Дајанандино учење одбачено од стране свих грана хиндуистичке ортодоксије (најжешће од стране брамана), оно је брзо прихваћено од стране трговаца и професионалаца у Бомбају, а посебно у Лахору (основаном 1877.), који је постао водећи центар. Покрет је брзо растао захваљујући индивидуалној одговорности и пуном верском учешћу. Након Дајанандине смрти 1883. године, покрет је почео активно да се шири, оснивајући Дајананд Англо-ведске школе и колеџе (прва 1886.). Арја Самађ је проширио праксу шудхи (преобраћење прочишћавањем) на реконверзију хиндуиста који су прешли у хришћанство или ислам, и био је активан у социјалним реформама и индијском националистичком покрету. Упркос губитку центара након поделе Индије 1947. године, Арја Самађ је са преко милион чланова остао најуспешнији реформски покрет 19. века у Индији.