Покрет „Волим Мухамеда“ и нова јавна побожност
Слоган „Волим Мухамеда“ изазвао је масовну мобилизацију и полицијску акцију широм Индије, што је довело до оптужби против преко 1.300 муслимана. Полиција је изложени транспарент током прославе Еид-Милад-ун-Наби у Канпуру означила као „нову традицију“ и „нежељену иновацију“ хиндутва група. Анализа поставља питање зашто се ова љубав према Пророку изражава као јавни егзибиционизам – у виду транспарената, звука, покрета и спектакла на улицама – уместо као тиха, приватна побожност. Ово питање води ка разумевању како се верска преданост претвара у јавну демонстрацију моћи.
Историјски развој Милада у Хајдерабаду: од вере до политике
Историја Милад процесија у Хајдерабаду, према Асгару Алију Енџиниру, представља прекретницу у трансформацији верске праксе у инструмент политичке и економске моћи. Процесија је први пут уведена 1978. године када је партија Маџлис-е-Итихадул Муслимин (МИМ) настојала да учврсти свој утицај. Процесија је на површини била прослава Пророковог рођења, али је њена дубља функција била обележавање територије и пројектовање комуналне снаге. Подршка је долазила претежно од сиромашнијих муслиманских миграната који су се осећали рањиво, а МИМ им је кроз процесију нудио осећај колективне сигурности и припадности у урбаном простору Хајдерабада. Процесије су убрзо постале део циклуса компетитивног комунализма, на шта су хиндистичке организације одговориле централизацијом и јавним излагањем Ганеш фестивала.
Повезаност ритуала, немира и имовинских борби
Енџинир наглашава да су ови спектакли били стратешки, служећи као видљиви маркери доминације који су водили до сукоба. Процесија Милада, иако верски чин, функционисала је као искра која је оправдавала комуналне немире, што је заузврат омогућавало пренос земље и имовине у руке елита повезаних са МИМ-ом. Између 1956. и 1984. године, Хајдерабад је забележио огромну „продају имовине у невољи“ директно везану за атмосферу страха и нереда. Немири су често почињали као сукоби између банди отимача земље, а потом ескалирали у верске сукобе, при чему су економски и политички интереси проналазили покриће у религијском идиому. Мете напада током нереда били су често најрањивији становници (сиромашни хиндуистички грађевински радници, далити), чије је протеривање отварало земљиште за стицање моћи.
Патријархална реструктуризација
Прославе Милада представљају велики родни помак од праксе усмерене на жене и домаћу сферу (традиционално припрема хране и посете) ка маскулинизованом спектaклу јавне моћи. Етнографска студија З. Фарин Парвез показује да су жене из нижих слојева осећале дезоријентацију и губитак вредности своје улоге. Насупрот њима, мушка тела на улици постају носиоци муслиманског идентитета. Овај патријархални телесни поредак оснажен је „звучном асерцијом“ песама попут “Mere Nabi Lajawaab Hain”. Стихови, уз диско-инспирисане ритмове, уздижу Пророка на ниво који граничи са обожавањем, приказујући га као неупоредивог господара изван историје и имитације. Ово помера побожност са угледања на Пророков етички живот на поштовање његовог неупоредивог статуса, што учвршћује хијерархијску мушку доминацију у заједници. Телесне праксе током процесије – агресивно махање заставама, бука мотора и ризични акробатски трикови – представљају „чисту потрошњу“, која не служи корисној сврси, већ сигнализира суверенитет и колективну потенцију мушкараца, каналишући психичку тензију.
Алтернатива: етичко начело секуларног хуманизма
Критике упућене овим спектаклима, које су 2014. године позивале на избегавање ди-џејева и уличне гужве у корист давања крви, указују на алтернативни модел побожности. Овај приступ наглашава етичке и хуманитарне димензије Пророковог живота. Љубав према Пророку се ту не изражава транспарентима и буком, већ конкретним акцијама које користе широј заједници. Такве „секуларне хуманистичке интервенције“ (као што су акције давања крви) се не виде као одступање од вере, већ као проширење њеног етичког језгра – бриге за маргинализоване, правде и саосећања. На овај начин, побожност постиже своје пуно значење када се религијски осећај претвара у друштвено генеративну праксу.
0 Коментари