Појам апостол
Појам апостол потиче од грчке речи апостолос (шалија на хебрејском и apostolus на латинском) и значи „изасланик“ или „гласник“, било у секуларном или верском смислу. Основни концепт гласника је да је „свако ко је послат од некога апостол онога који га је послао“, што се може односити на амбасадоре или, у теолошком смислу, на гласнике које божанство шаље у свет са поруком спасења.
Развој концепта апостола у раном хришћанству
У Новом завету, концепт апостолства је већ био развијен и садржао је неколико различитих, али међусобно конкурентних значења. Ова сложеност је узрок потешкоћа у проучавању њиховог порекла. Један концепт апостола односи се на путујуће мисионаре, попут оних које су изабрале цркве да буду њихови изасланици, чији је задатак био да проповедају Јеванђеље. Други, специјализованији концепт, односи се на Исусове ученике, који су понекад изједначени са „Дванаесторицом“, групом која је имала различиту институционалну улогу. Поједини новозаветни аутори, попут Луке, ограничавали су апостолство на оне који су били очевици Исусовог живота и његовог васкрсења, чиме су оспоравали апостолску улогу других, попут Павла.
Павле као апостол
Порекло Павловог апостолства и данас представља загонетку. Према критеријумима из Дела апостолских 1:21–22, Павле се не квалификује као апостол, јер није био очевидац Исусовог живота. Његово право на апостолство је оспоравано, али је он тврдио да је његово послање дошло директно „не од људи, нити кроз [неког] човека, већ кроз Исуса Христа и Бога Оца који га је подигао из мртвих“ (Галатима 1:1). Ова редефиниција омогућила је Павлу да тврди да има исту, па чак и вишу, власт од Исусових ученика. Павле је себе називао „апостолом незнабожаца“ (Римљанима 11:13), верујући да је његова читава физичка и духовна егзистенција постала манифестација распетог и васкрслог Христа. Његов концепт апостолства настао је кроз интензивну борбу у раној цркви и под утицајем других традиција, попут сиријског гностицизма и сократовске традиције.
Исус као апостол
Исус је само једном назван апостолом у Новом завету: „Исус, апостол и првосвештеник наше вере“ (Јеврејима 3:1). Овај христолошки концепт је касног порекла, али има старије корене. У Јовановом јеванђељу Исус никада није назван апостолом, иако се његова цела мисија описује техничким термином апостело („послати“), јер је он Логос и Син Божји којег је Бог Отац послао у свет. Он заузврат шаље своје ученике, али они нису експлицитно названи апостолима, што сугерише да је аутор избегавао овај назив. Касније, у другом веку, христолошки концепт апостола појављује се у делима Јустина Мученика и другим патристичким изворима.
Апостоли у другим религијама
Концепт апостолства није ограничен на хришћанство. Мани, оснивач манихејства из трећег века, назван је од својих следбеника „апостолом Исуса Христа“ и „апостолом светлости“. Он је своје апостолство схватао у павловским терминима, користећи шири спектар идеја из сиријског гностицизма. Мухамед се, такође, назвао „апостолом Божијим“ (расул Алах). Као такав, заузео је јединствен положај између Бога и верника и сматрао се „последњим Божијим гласником“. Иако је Мухамед користио исти назив и за друге, његова улога је имала јединствен значај, који је касније утицао на фигуру имама.
0 Коментари