Трећи будистички сабор (247. п. н. е.)

Ашока Маурја и Трећи сабор

Током владавине Ашоке Маурје (304–232. п. н. е.), најистакнутијег будистичког цара индијског краљевства Магадха, ширење будистичке религије путем редова монаха и монахиња било је веома раширено. Будизам је тада привлачио велики број људи и уградио неке популарне култове. Ашокин политички положај био је толико јак да је Сангха (будистичка верска заједница) поздравила његово активно интересовање, посебно јер је и он сам био верник. Међутим, Ашокина велика великодушност према бикхуима (монасима) изазвала је озбиљне проблеме унутар Сангхе. Неки монаси, користећи се краљевом великодушношћу, игнорисали су Будине традиције о сиромаштву и просјачењу и накупили су велико богатство. То је довело до сазивања Трећег сабора у царском граду Паталипутра (данашња Патна) током 17. године цареве владавине (247. п. н. е.). Овај сабор данас признају и теравада и махајана будистичке школе.

Процес Сабора и прочишћење Сангхе

Тхера Могалипута Тиса, председник сабора, водио је поступке и изабрао 1.000 монаха од 60.000 учесника за традиционално рецитовање Дарме (Будиног учења) и светих текстова Винаје, што је трајало девет месеци. Према једној занимљивој будистичкој традицији, цар Ашока је ноћ пре првог дана сабора уснио сан који су прорицатељи протумачили да ће га велики аскета додирнути по десној руци. Када је председник Тхера Могалипута додирнуо краљеву руку, пратиоци су хтели да га убију, јер је то био злочин кажњив смрћу. Краљ их је, међутим, спречио, јер је Тхера Могалипута узео краљеву руку као знак да га прихвата као ученика. Сам цар је испитивао монахе из бројних манастира о Будином учењу. Они који су имали погрешна схватања одмах су разоткривени и протерани из Сангхе. На тај начин, Сангха је прочишћена од јеретика и дисидентских монаха.

Катхаватху и Ашокин едикт

Како би побио бројне јереси и осигурао чистоту Дарме, Тхера Могалипута Тиса саставио је књигу под називом Катхаватху („Тачка спорења“), сада пету од седам књига Абхидхама Питаке, последње од три питаке („корпе“ на пали језику) које чине Пали канон, свето писмо теравада будизма. Ова књига се састоји од 23 поглавља и представља збирку расправа о спорним тачкама, побијајући неортодоксна схватања неких будистичких секти о разним питањима. Ашока је подржао одлуке Сабора и едиктом о расколу, који у своје три познате верзије (у Санчију, Сарнатху и Косаму) прети монасима и монахињама протеривањем уколико покушају да изазову нејединство у Сангхи.

Мисионарска делатност и ширење Дарме

Након сабора, Ашока је послао многе мисије у хеленистички свет. Њихова главна сврха била је да упознају земље које су посетили са политиком индијског краља и одлукама сабора, посебно са Дармом. Посланици су били активни у деловима три континента (Западна Азија, укључујући Сирију, Јужну Европу, укључујући Македонију и Епир, и Северна Африка, укључујући Египат и Кирену), као и у ближим регионима (тајландске земље у Јужној Индији, Цејлон, региони дуж обронака Хималаја). Ашокине „Дарма мисије“ могу се упоредити са модерним мисијама добре воље, које су се кретале од подручја до подручја, обраћале се локалном становништву, размењивале поклоне и поруке, и генерално помагале у стварању интересовања за идеје и народе будистичке Индије.

Успешност мисија и трајност утицаја

Будистичке мисије на Цејлону, у Кашмиру и Гандари биле су успешне, доприносећи ширењу религије Дарме у тим земљама. Индијски амбасадори нису боравили у ниједној земљи дуго времена, осим можда (према Роберту Линсену и неким другим научницима) у птолемејском Египту, где се мала заједница теравада монаха населила у манастиру у Александрији. Тај манастир је остао у употреби све до времена хришћанског мислиоца Климента Александријског (2. век н. е.), који је знао за Буду и његову религију.