Дефиниција и увод у кинеску алхемију
Алхемија се често дефинише на основу искустава једне цивилизације. Међутим, широка дефиниција Х. Џ. Шепарда описује је као „уметност ослобађања делова космоса од пролазности и постизање савршенства“. У Кини, ова уметност је имала посебне циљеве, од којих је најважнији постизање физичке и духовне бесмртности. За разлику од европске традиције која се фокусирала на злато, кинеска алхемија је цинобар сматрала прототипом еликсирних супстанци. Посебна особеност кинеске алхемије је у томе што је она дубоко везана за популарну религију и даоизам, утичући на њихову симболику и ритуале.
Циљеви и средства кинеске алхемије
Кинески идеали бесмртности обједињују три кључне идеје: физичку бесмртност тела, духовно савршенство и преузимање места у божанској хијерархији. Алхемија је виђена као један од путева ка овом циљу. Алхемичари су веровали да могу да репродукују процесе природе и тако скрате време потребно за савршенство. На пример, тврдили су да могу да постигну за једну годину оно што природи треба 4.320 година да створи. Користили су различите методе, као што су прецизно мерење времена и тежине горива, да би симулирали космичке циклусе.
Теорија и пракса
Кинески алхемичари су радили са две главне компоненте које су представљале јин и јанг. Често коришћен пар били су жива и олово, а други жива и сумпор, који се комбинују да би се добио вермилион (породица боја и пигмент који се најчешће користио између антике и 19. века, добијајући га од прашкастог минерала цинабарита (облик жива сулфида)). Овај процес је симболизовао трансформацију и постизање савршенства. Алхемичар је смањивао операције универзума на своју лабораторију. Касније је дошло до интериоризације алхемије (неидан), где су алхемичари користили своје тело као лабораторију, визуелизујући циркулацију виталних енергија.
Историјски развој и однос са науком
Питање да ли је алхемија настала прво у Египту или у Кини још увек није решено, али већина истраживача сматра да су се појавиле отприлике у исто време. Алхемија се често сматра претечом модерне хемије. Међутим, њен циљ није био само когнитивни, већ и духовни – да репродукује космичке процесе ради контемплације. Иако су алхемичари значајно допринели познавању хемијских процеса, њихови циљеви нису били чисто научни. У каснијим периодима, спољашња алхемија је изгубила популарност, делимично због смрти неколико царева који су узимали алхемијске еликсире, што је довело до превласти унутрашње алхемије.
Алхемија и религија
Упркос популарном веровању, кинеска алхемија није настала у даоистичком миљеу, нити је била ограничена само на њега. Ране даоистичке секте су чак забрањивале употребу вештачких препарата. Тек око 500. године после Христа долази до спајања алхемије са даоизмом, када је Тао Хонгђинг у свом покрету Врховне Чистоте адаптирао локалне праксе које су алхемију ставиле у средиште верске праксе. Од тада, алхемија постаје важан елемент даоизма, али остаје и независна уметност.
0 Коментари