Амогаваџра

Живот и учење Амогаваџре

Амогаваџра (705–774), познат у Кини као Буконг, био је један од најзначајнијих проповедника џенјан будизма. Рођен је у северној Индији, а већ у 15. години постао је ученик ваџрајана мајстора Ваџрабодија. Са њим је путовао у Шривиџају и Кину, где су стигли 720. године. Након Ваџрабодијеве смрти 732. године, Амогаваџра је путовао у Индију и на Шри Ланку како би наставио своје ваџрајана студије. По повратку у Кину, провео је већи део живота у храму Да Сингшан, преводећи текстове и изводећи ритуале за царску породицу.

Успон џенјан школе

Након повратка из Индије, Амогаваџра је радио на ширењу утицаја џенјан школе. Доживео је скроман успех под покровитељством цара Сјуанцонга, али је под царевима Суцонгом и Даицонгом довео џенјан до велике популарности и моћи. Амогаваџра је био пријатељ и учитељ цара Даицонга, под чијим је покровитељством успоставио седиште ваџрајана будизма на планини Вутај и увео јавне ритуале за добробит цара и државе.

Преводилачки рад и почасти

Амогаваџра је поново превео Саравататагатасaмграху, коју је делимично превео његов учитељ. Такође је превео бројне езотеричне списе и ритуале, укључујући и нове езотеричне верзије старих списа. Његов преводилачки рад је други по обиму, одмах иза дела Сјуенцанга. За свој рад и утицај, Амогаваџра је више пута награђиван од стране цара и двора, који су му подизали храмове и спонзорисали езотеричне обреде. Постављен је за Гуошија, односно „Учитеља царства“, и имао је слободан приступ царевој приватној капели. Непосредно пре смрти, чак је добио титулу војводе.

Доктрина и пракса

Амогаваџра је промовисао учења Татавасамграха као брз пут до просветљења, али је такође предавао и технике из Махаваирочана сутре. Он или његови непосредни ученици су комбиновали учења и мандале из ова два текста, што је џенјан и његов јапански наследник, шингон, учинило посебном граном ваџрајане.

Наслеђе и утицај

Кроз вешто коришћење езотеричних ритуала и моћи (сиди), Амогаваџра је обезбедио џенјан школи јединствен положај у кинеској верској историји. Његова учења су наглашавала да је ваџрајана пракса не само пут ка просветљењу, већ и најбољи начин за промовисање циљева државе. Он је веровао да пракса просветљења подразумева употребу чудесних спасоносних моћи, чиме је додатно ојачао утицај ваџрајане у Кини.