Анђели

Етимологија и улога анђела у различитим традицијама

Термин „анђео“ потиче од грчке речи άγγελος и латинске речи angelus, што значи „гласник“. Ово етимолошко порекло наглашава њихову главну улогу посредника између земаљског и божанског света. У монотеистичким религијама као што су јудаизам, хришћанство и ислам, анђели делују као слуге, гласници и извршиоци Божјих заповести. Међутим, концепт анђела постоји и у другим религијским и филозофским традицијама. У зороастризму, на пример, Ахура Мазда је окружен Амеша Спентама („Бесмртни Доброчинитељи“), који персонификују апстрактне концепте и помажу у одржавању космичког поретка. У месопотамској култури, заштитнички духови као што су shedu и lamassu и духови посредовања karibu (одакле потиче назив „херувим“) наговештавају каснију иконографију и улогу анђела.

Анђели у јудаизму, хришћанству и исламу

У јудаизму, анђели се називају malāḵ, што такође значи „гласник“. Они преносе Божју реч, спасавају људе од опасности и кажњавају грешнике. У кабализму, анђели попут Метатрона играју кључну улогу као посредници између Бога и човека. Хришћанство је прихватило многе од ових идеја, али је и увело значајне промене, посебно наглашавајући улогу анђела у догађајима везаним за долазак Творца. На пример, Гаврило је анђео Благовести, док су хришћански иконографи избегавали приказивање анђела са крилима, како би их разликовали од паганских божанстава попут Нике. Након Лаодикијског сабора, посебна пажња се усмерава на три арханђела: Михаила, Рафаила и Гаврила. У исламу, веровање у анђеле је један од стубова вере, а Гаврило је најзначајнији, јер је управо он пренео Алахово откровење Мухамеду. Анђели у исламу имају различите улоге, од чувара раја и пакла до испитивача покојника у гробу.

Анђели у гностицизму, манихејству и дуалистичким покретима

За разлику од монотеистичких религија, у гностицизму и манихејству анђели често имају негативну конотацију. У гностицизму, они су творци света (Демијург) и владари који се боре једни против других. Због тога, гностици морају да се ослободе њихове власти како би се уздигли ка божанском царству. Ипак, у неким гностичким тумачењима, анђео може бити и позитивна фигура, небески близанац или гласник који открива тајне и преноси знање. Сличне идеје су развили и дуалистички покрети попут богомила и катара. Они су веровали да је људско тело створено од стране палог анђела, а да је душа заробљени анђео светлости који тежи да се врати у небеско царство. Ово веровање је довело до крајњег аскетизма.

Ренесансна, окултна и езотерична тумачења

Са поновним откривањем неоплатонизма у ренесанси, долази до оживљавања интересовања за анђеолошке и демонолошке идеје. Филозофи као што су Марсилио Фичино и Ђордано Бруно сматрали су филозофију мистичном иницијацијом која помаже у подизању ума на „раван анђела“. Ове идеје су пренете и у окултне традиције. Парацелзус је веровао да се магијом може контролисати свет небеске интелигенције. Корнелијус Агрипа је развио сложену хијерархију анђела повезаних са елементима и планетама. Током модерног доба, окултисти и езотеричари попут Емануела Сведенборга и Џона Дија тврдили су да су комуницирали са анђелима. Ове идеје су утицале и на тајна друштва као што су розенкројцери.

Анђели у уметности и популарној култури

Анђели су кроз векове били инспирација за уметнике и писце. У делима Вилијама Блејка, анђели имају централну улогу, а у романтичарској и спиритуалистичкој уметности прерафаелита и импресиониста они су често приказани као симболи чистоте и лепоте. Крајем 20. века, концепт анђела је пронашао своје место и у популарној култури, од филмова као што је Крила жеље Вима Вендерса до њу ејџ покрета. Упркос световним и комерцијалним интерпретацијама, анђели настављају да буду важна тема у филозофским промишљањима, као што је то случај у делима Рајнера Марије Рилкеа, који је истраживао њихову улогу у људском постојању.