Англиканизам

Историја англиканизма и појам via media

Англиканизам, познат и као Англиканска заједница, представља федерацију аутономних цркава које су међусобно повезане са надбискупом Кентерберија и Црквом Енглеске. Ова традиција је настала у 16. веку током Енглеске реформације, која је била више политички чин него народни покрет. Њено преживљавање осигурала је дуга владавина краљице Елизабете I (1558–1603), која је инсистирала на томе да буде „врховни гувернер“ и цркве и државе. Одлика англиканизма је настојање да се пронађе „средњи пут“ (via media) између протестантских и католичких елемената, што је видљиво у Књизи заједничких молитава (The Book of Common Prayer). Ова књига, чији је главни аутор био Томас Кранмер, садржи елементе и католичке и протестантске доктрине, а њене допуне под Елизабетом I су биле усмерене ка помирењу различитих струја. Године 1571. Парламент је усвојио Тридесет и девет чланова, који и даље представљају једину званичну конфесионалну изјаву англиканизма, наглашавајући статус Светог писма као крајњег ауторитета.

Теологија и црквено уређење

Англиканска теологија нема доминантног теолога попут Томе Аквинског или Мартина Лутера, а карактерише је библијски, пасторални и апологетски приступ. Утицајно дело Ричарда Хукера Of the Laws of Ecclesiastical Polity апелује на Свето писмо, традицију цркве, разум и искуство. Црквено уређење је епископално, са свештеним редовима бискупа, презвитера-свештеника и ђакона, који датирају још из апостолских времена. Иако не постоји званична доктрина епископата, сматра се битним за одржавање „католичког“ карактера цркве. Све англиканске цркве су уставно уређене, са сопственим канонима и синодским одлучивањем у којем учествују бискупи, свештенство и лаици. Црква Енглеске је једина англиканска црква која је и даље државно успостављена, док је надбискуп кентерберијски први међу једнакима.

Ширење англиканизма и међуцрквени дијалог

Англиканизам се ширио широм света, пратећи британску колонизацију, иако је спорост Цркве Енглеске у развоју мисионарских стратегија представљала препреку. Након Америчке револуције, амерички англиканци су се организовали у Епископалну цркву, која је касније развила сопствену мисионарску стратегију. Сукоби унутар англиканизма у 19. веку, попут оних изазваних библијском критиком и Трактаријанским покретом, довели су до сазивања Ламбетске конференције 1867. године. Ове конференције су имале саветодавну улогу и бавиле су се унутрашњим питањима, екуменским односима и друштвеним темама. Англиканска заједница је активно укључена у екуменски дијалог, посебно на основу „Ламбетског квадрилатерала“ из 1888. године, који је дефинисао четири основе за преговоре: Свето писмо, Никејски и Апостолски симбол вере, две Свете Тајне које је установио Христос и историјски епископат.

Екуменски односи и савремена питања

Англиканска црква је успоставила пуну заједницу са старокатоличким црквама Утрехтске уније 1931. године. Занимљив је и развој догађаја када су се англиканске епархије удружиле са другим протестантским црквама у стварању Цркве јужне Индије 1947. године, уносећи у њу историјски епископат. Озбиљни напори за уједињење са Римокатоличком црквом почели су 1966. године, а заједничка комисија је објавила споразум о евхаристијској доктрини, служби и рукоположењу. Иако су ови дијалози значајни, англиканизам се данас суочава са унутрашњим поделама, посебно у вези са рукополагањем жена и ставом према хомосексуалности.

Раст и изазови у 21. веку

Током 20. и 21. века, англиканска заједница је доживела значајан раст у Африци и Азији, где број англиканаца значајно надмашује њихов број у Европи и Северној Америци. Ова демографска промена довела је до географских разлика у ставовима о етичким питањима. Одлуке о рукополагању жена, које су донесене у Сједињеним Америчким Државама 1976. и Енглеској 1992. године, нису наишле на одобрење у многим црквама у Африци и Азији. Слично томе, контроверзе је изазвала одлука Епископалне цркве у САД из 2003. године да рукоположи отворено хомосексуалну особу за бискупа. Иако су ове поделе изазов, лабаво структурисана и федеративна природа англиканске заједнице, која поштује заједничку доктрину, литургију и уређење, омогућава њен опстанак и напредак у све више глобализованом свету.