Настанак апокалипсе као жанра
Апокалипса као књижевни жанр јавља се у јудаизму током хеленистичког периода. Ране апокалипсе су биле два типа. Први, историјски тип, присутан у Књизи пророка Данила (164. п.н.е.), пружа преглед историје кроз алегоријске визије које тумачи анђео. Ове визије, иако се односе на древна времена, заправо су пророчанства о догађајима који су се већ десили до тренутка писања, са циљем да се читаоци увере да ће и последњи, још неиспуњени, део пророчанства бити остварен. Други тип, ванземаљско путовање, типичан за Књигу Енохову, описује путовање у неземаљске светове, као што су небеса и места где бораве душе.
Историјске апокалипсе: Књига пророка Данила
Књига пророка Данила је једини пример овог жанра у хебрејској Библији. Она је написана у време прогона Јевреја од стране Антиоха IV Епифана (168–164. п.н.е.). Визије, приписане фиктивном лику Данилу, симболично представљају четири царства (Вавилон, Медија, Персија и Грчка), а кулминирају прогонима. Књига најављује изненадни крај прогона и васкрсење мртвих, при чему ће праведници бити узнесени на славу. Ова пророчанства ex eventu (написана после догађаја) имала су за циљ да улију наду прогоњеном народу и да потврде ауторитет списа.
Извори историјског апокалиптицизма
Апокалипса има јасну везу са библијским пророчанствима. Док су пророци раније имали визије о историјским догађајима и божанском суду, каснији текстови, попут оних у Књизи пророка Захарије или Књизи пророка Исаије, увећавају митске мотиве, попут коначне битке између бога и чудовишта хаоса (нпр. Левијатана). Међутим, апокалипсе се разликују од пророчанстава по неколико кључних тачака: псеудонимне су (приписане древним фигурама), анђели су кључни тумачи, историја је подељена на периоде и, што је најважније, садрже васкрсење и суд појединачних мртвих, што је била нова идеја у јеврејској традицији.
Друга врста апокалипсе: ванземаљско путовање
Други тип апокалипсе, као што је Књига о чуварима у Првој књизи Еноховој, усредсређен је на путовање визионара у небеске светове. Ова књига се надовезује на причу из Постања о „синовима Божијим“ који су се женили ћеркама људским, тумачећи их као пале анђеле (Чуваре) који су човечанству донели зло и насиље. Праведни писар Енох је узнет на небо и одведен у обилазак свемира, где му се показују скривени делови космоса. Овај тип апокалипсе није настао из историјске кризе, већ је одражавао сукоб култура и позивао на мистично повлачење из света.
Апокалиптицизам и каснији развоји
Док је жанр историјске апокалипсе замро у јудаизму након пораза од Римљана 70. године нове ере, традиција ванземаљског путовања наставила је да се развија у јеврејском мистицизму. Текстови попут 3. књиге Енохове из 5. или 6. века н.е. приказују уздизање Еноха у небеса, где се он поистовећује са суперанђелом Метатроном. Ове идеје су опстале и развијале се унутар јеврејске традиције кроз мистицизам, док је рабински јудаизам избегавао апокалиптичне идеје које су могле да подстакну побуне.
0 Коментари