Да ли живимо у симулацији?

Шта ако је стварност илузија?

Постојање видео-игара и технологије изазвало је питања о природи "стварног", али филозофи попут Парменида, Платона и Декарта већ су се бавили овим идејама много пре њих. Идеја да живимо у симулацији добила је нови замах 2003. године када је филозоф са Универзитета у Оксфорду, Ник Бостром, објавио чланак "Да ли живите у симулацији?" У њему је изнео хипотезу да смо можда НПЦ (неиграни лик) у универзуму који је створила технолошки напредна цивилизација. Бостром такође разматра могућност да та цивилизација, која је створила нашу симулацију, и сама живи у другој симулацији, стварајући тако вишеструке нивое симулираних стварности. Неке студије су чак процениле да је вероватноћа да живимо у симулацији нешто мања од 50%.

Бостромов аргумент о симулацији

Бостромов аргумент је релативно једноставан. Он претпоставља да постоји "основна стварност", цивилизација са невероватно напредним технолошким развојем и рачунарском снагом, која има способност и вољу да ствара симулације универзума са свесним становницима. Ако таква цивилизација постоји и почне да ствара симулације, од којих неке такође имају могућност стварања нових симулација, статистички је готово неизбежно да смо ми једна од тих симулација, а не оригинална стварност. Од свих могућих светова, постоји само једна "основна стварност", док је остало бесконачно много симулација. Парадокс је у томе што би у том случају и сам Бостром са својим чланком био производ симулације.

Потрага за "грешком у Матриксу"

За неке, ова хипотеза је само забавна филозофска игра, али за друге је озбиљно питање: може ли наука открити доказе да живимо у симулацији? Хоуман Овади, експерт за рачунарску математику са Калифорнијског технолошког института, упозорава да би било немогуће открити симулацију ако би имала бесконачну рачунарску снагу, јер би могла да симулира стварност са потпуним реализмом. Међутим, ако програмери имају ограничену снагу, морали би да користе "рачунарске пречице", сличне грешкама у видео-играма, које би могле да изазову парадоксе или неправилности. Неки научници сматрају да би се ове пречице могле открити путем експеримената из квантне физике или космолошких посматрања.

Дискретизација простора и времена

Једна од могућих "рачунарских пречица" могла би бити дискретизација простора и времена. Савремена теоријска физика почиње да претпоставља да простор и време нису континуирани, већ да се крећу "у скоковима", односно да су дискретизовани. Ово је уобичајена стратегија у нумеричким симулацијама које се изводе на рачунарима како би се уштедели ресурси. Ако би се доказало да наш простор-време има дискретну природу, то би се могло протумачити као "увид у програмски код" наше симулације.

Свет створен само за један ум

Други аутори тврде да би симулација читавог универзума, са свим његовим физичким законима, захтевала толику количину енергије и рачунарске снаге да би је закони универзума програмера онемогућили. Уместо тога, предлажу алтернативни сценарио: да се не симулира цела стварност, већ само она коју ти – који читаш ове редове – опажаш. У том случају, програмери би морали да симулирају универзум само у твом уму, што је много јефтиније са рачунарског становишта. У овом сценарију, и овај чланак и ја сам били бисмо само део фикције дизајниране искључиво за тебе.