Антропоморфизам

Дефиниција и врсте антропоморфизма

Антропоморфизам је термин који се од 18. века користи да би се описала људска склоност да се божанско, или „нуминозно“, доживљава у људским облицима и категоријама. Потиче од грчких речи антропос (човек) и морфе (облик). Важно је разликовати физички антропоморфизам (људски облик) од менталног или психолошког антропоморфизма, познатог и као антропопатизам (људска осећања, попут љубави, гнева, саосећања). Док Стари завет углавном избегава физички антропоморфизам, Бог је често описан са људским осећањима. Сличан феномен је и териоморфизам (животињски облик), као код богова у египатској религији, или теријантропизам (мешавина животињског и људског облика).

Теолошке и филозофске импликације

Антропоморфизам је дуго био централни проблем у теологији и филозофији. Филозофи и теолози су се супротстављали „примитивним“ представама божанства. Већ у 5. веку пре нове ере, Ксенофан је критиковао Хомера и Хесиода због приказивања богова са људским манама. Он је иронично приметио да би волови и коњи, када би могли да сликају, своје богове приказивали у сопственом облику, чиме је претходио модерном атеистичком аргументу. Хегел је, насупрот томе, сматрао да је антропоморфизам у грчкој религији знак прогреса, јер је означио да је човек постао основа за поимање божанства, док је хришћанство отишло корак даље кроз доктрину о Богочовеку.

Мистицизам и критика религије

Критике антропоморфизма довеле су до развоја мистицизма и негативне теологије на Западу. Зачети у делима Дионисија Ареопагита, ови правци тврде да људски језик није довољан да опише божанско. Ова традиција, пренесена од Јована Скота Ериугене до немачких и енглеских мистика, тврди да се о Богу не може говорити позитивно. Критика антропоморфизма је, међутим, водила до заједничког исходишта мистицизма и агностицизма, као што је приметио Дејвид Хјум. Филозофски атеизам 19. века, нарочито Лудвига Фојербаха, искористио је ову критику да тврди да је идеја о Богу заправо пројекција људске суштине.

Савремени приступи антропоморфизму

Хришћанска мисао је на критику антропоморфизма одговорила на два начина. Први је покушај да се кроз теологију аналогије избегну крајности, говорећи о Богу на начин који је аналоган, а не дослован. Други, модернији приступ, јесте да се верске изјаве посматрају као изјаве о људској религијској свести, што је идеја коју је заступао Фридрих Шлајермахер. Овај приступ је, према критичарима, попут Фојербахове, помак од теологије ка антропологији.

Антропоморфизам у не-западним традицијама

Иако је овај текст фокусиран на западну мисао, слични проблеми постоје и у другим верским традицијама. Веданта, на пример, сматра лични теизам нижим обликом религије, док будизам користи антропоморфне симболе који служе као „вешто средство“ (упаја) за учење истине. Попут индијске нете, нете („ни ово, ни оно“), и инстанце негативне теологије могу се наћи и у индијској и будистичкој мисли. За разлику од филозофске расправе, главно верско питање остаје: Да ли се може молити неантропоморфном божанству?