Утицај немачког романтизма и феноменологије
Фридрих Шлајермахер је сматрао да је религија утемељена у осећају апсолутне зависности и осећају за Бесконачно, који је упоредио са Кантовим описом узвишеног. Рудолф Ото је надоградио ову идеју, тврдећи да се суштина светога, коју је назвао „нуминозно“, не може рационално објаснити већ се може само доживети. Користио је естетске аналогије да би описао ово искуство које је истовремено „страшно и очаравајуће“. Герардус ван дер Леу и Мирча Елијаде су се бавили феноменологијом религије, наглашавајући да се верски изрази могу разумети кроз „љубавно посматрање“ и осетљивост на њихове естетске форме.
Филозофски погледи на естетику и религију
Платон је уметност сматрао опонашањем непроменљивих Форми или Идеја, видећи лепо као пут ка Добру. Аристотел је уметност сматрао стварањем које истражује филозофску истину и психолошки увид, нарочито кроз трагедију, која има катарзичан ефекат. Плотин и Свети Августин су кроз неоплатонизам повезали уметност са учешћем у божанском, док је Тома Аквински сматрао да лепота одражава божански интегритет, пропорцију, хармонију и јасноћу.
Модерни приступи и веза са уметношћу
Хегел је уметност и религију сматрао аутентичним изразима Духа који се развијају кроз историјску дијалектику, али које ће на крају бити превазиђене у „истинској филозофији“. Кјеркегор је жестоко одбацио овај став, тврдећи да је истина егзистенцијална и да се може постићи само кроз религијски стадијум, који укључује потпуно и страствено ангажовање. Ипак, Џорџ Сантајана и Џон Дјуи су у својим филозофијама пронашли верску вредност у естетском искуству, сматрајући га начином за разумевање и слављење људског духа.
Источњачка схватања
Источне филозофије, нарочито хиндуистичка и будистичка традиција, дубоко повезују естетику и религију. У хиндуизму, сантраса, највиша форма лепоте, описује се као трансцендентално искуство радости и мира, које може довести до „самоослобођења“ и спасења. Будистичка филозофија, која се темељи на пролазности живота, изражава се кроз уметност и медитацију. Зен будизам је нарочито утицао на уметничке форме у Кини и Јапану, где се кроз уметност може постићи просветљење (сатори), а јапански концепти попут аваре (чудо) и југен (дубоко и мистериозно) повезују лепоту са пролазношћу и духовним увидом.
Вајтхед и Хајдегер о уметности и бићу
Алфред Норт Вајтхед, филозоф процеса, сматрао је да је стварност стални развој, а да је лепота једини циљ који оправдава сам себе. За њега, естетско искуство је трансформативно и помаже нам да се повежемо са Другим. Мартин Хајдегер се фокусирао на битак и његово „долажење на светло“. За њега, уметност, а посебно поезија, омогућава да се битак најјасније „чује“, чиме добија дубоки верски значај, јер битак, иако није биће, превазилази све биће.
0 Коментари