Абелар, Пјер

Почеци каријере и филозофске контроверзе

Пјер Абелар (1079–1142), логичар и хришћански теолог, био је родом из Бретање. Одлучио је да се посвети проучавању и предавању логике, а прославио се контроверзом са својим учитељем Вилијамом од Шампоа по питању универзалија. Абелар је почео да подучава у Паризу, где је својим бритким умом и продорним увидом брзо стекао репутацију. Касније се окренуо теологији, критикујући традиционални начин подучавања, што га је навело да тражи нови приступ.

Трагедија и повратак теологији

У овом периоду, Абелар је упознао Елоизу, са којом је имао тајну љубавну везу, сина и тајни брак. Након трагичног догађаја у којем је кастриран, он и Елоиза су се замонашили. Абелар је у манастиру Сен Дени проучавао хришћанску традицију. У покушају да систематизује наизглед неусклађена учења, написао је дело Sic et non - „Да и не“, у којем је супротставио контрадикторна мишљења црквених отаца, подстичући студенте да сами разреше теолошке дилеме. Његово друго дело, о Тројици, осуђено је на сабору у Соасону (1121).

Живот у самоћи и утицај на монашке заједнице

Након што је осрамоћен и повукао се у самоћу, студенти су га поново пронашли, а он је основао молитвено место посвећено Параклиту. Касније је Елоиза са својом заједницом добила то место на дар. Абелар је био дубоко укључен у формирање духовних идеала заједнице, пишући за њих писма, химне, проповеди и одговарајући на питања о теолошким проблемима. Ова сарадња је значајно допринела његовом теолошком раду.

Друга осуда и последње године

Абеларове иновативне идеје и инсистирање на примени дијалектике у теологији угрозиле су многе, укључујући Вилијама од Сен-Тјерија и Бернарда из Клервоа. Њиховим напорима, Абеларово учење је поново осуђено на Сабору у Сансу (1140). Због болести није успео да оде у Рим да се жали папи, те се повукао у опатију Клини, где га је прихватио Петар Пречасни. У својим последњим списима, Абелар је изразио своју искреност и ортодоксност.

Наслеђе и трајни утицај

Иако је Абеларова филозофска дела потиснуо Аристотел, његов теолошки рад имао је значајан утицај. Његови ученици су преносили његова учења, а његово дело „Sic et non“ послужило је као инспирација Петру Ломбарду за чувену „Књигу реченица“, која је наредних четири стотине година била основни уџбеник за теологе. Абелар је заступао нови приступ теологији који је у први план ставио питање, дебату и систематизацију, што га чини једним од кључних мислилаца у развоју хришћанске мисли.