Пропагандни рат Ирана и прогон јеврејске заједнице
Усред израелских ваздушних напада на иранске војне базе, више команданте Исламске револуционарне гарде и нуклеарна постројења средином јуна, Исламска Република је преместила своје бојиште на нови фронт: медијски простор. На државној телевизији емитована је пропагандна кампања. Врховни вођа Ирана, Али Хамнеи, појавио се окружен официрима Револуционарне гарде, док је наратор изјављивао: „Сви смо ми поносни војници… искоренићемо Јевреје нашом снагом.“ Порука је била јасна, пројектујући пркос након понижавајућег ударца који су израелске снаге задале војном и нуклеарном апарату режима, док је истовремено носила злокобнији сигнал за јеврејску популацију Ирана. У данима након дванаестодневног рата, снаге режима покренуле су талас хапшења. Стотине Иранаца притворено је под оптужбом за шпијунажу, укључујући најмање 35 Јевреја у Техерану и Ширазу. Многи су испитивани и узнемиравани. Њихова активност на друштвеним мрежама је наводно пажљиво праћена, а вршен је притисак на њих да прекину контакт са рођацима у иностранству, посебно онима у Израелу.
Јевреји у Ирану: древни корени и стратешка толеранција режима
Ово није била само репресија, већ прорачунат потез за изолацију и застрашивање већ рањиве заједнице. Јевреји живе у Ирану скоро 3.000 година. Њихови корени претходе исламу и хришћанству. Обликовани наслеђем краљице Јестире, чија се прича препричава сваке године током Пурима, ирански Јевреји су преживели прогоне, ратове и револуције не кроз сукоб, већ кроз пажљиво прилагођавање и, често, тишину. Иранске Јевреје режим редовно користи као пијуне за подстицање антиизраелског расположења, што је виђено 30. октобра 2023. године, када су извештаји показали да су иранске власти „присилиле иранске јеврејске лидере и њихове заједнице“ да учествују у антиизраелским протестима у пет градова само неколико недеља након терористичких напада 7. октобра које је подржао Иран.
Улога јеврејске заједнице у одбрани режима од оптужби за антисемитизам
Данас, отприлике 10.000 Јевреја остаје у Ирану, чинећи највећу јеврејску популацију на Блиском истоку изван Израела. Они су у иранском уставу признати као „људи књиге“ и дозвољено им је да се моле у синагогама и воде кошер ресторане, месаре и школе – све под будним оком режима. Ова ограничена слобода не произилази из верске толеранције, већ зато што је служила стратешкој сврси и помаже режиму да одбије оптужбе за антисемитизам. Тај исти политички калкулус објашњава зашто ирански парламент, или Меџлис, резервише једно место за јеврејског представника, и зашто су јеврејски представници повремено учествовали у делегацији Исламске Републике на високом нивоу Генералне скупштине Уједињених нација која се одржава сваког септембра у Њујорку. Као што иранско-америчка књижевница Роја Хакакијан примећује у „The Atlantic-у“, „постојање иранских Јевреја у земљи постало је важан симбол [за муле], посебно у поређењу са одсуством јеврејског живота у другим муслиманским земљама у региону… Ирански Јевреји постали су главна одбрана режима од оптужби за антисемитизам, чак и док су неки лидери ноторно доводили у питање веродостојност Холокауста.“
Пад јеврејске популације након Исламске револуције и континуирана ксенофобија
Заиста, 2005. године, тадашњи председник Махмуд Ахмадинеџад био је домаћин међународног такмичења карикатура на тему Холокауста – гротескног приказа мржње према Јеврејима и негирања Холокауста који се наставља и данас уз државну подршку. Од Исламске револуције 1979. године, када је теократски, антиамерички и антиизраелски режим преузео власт, јеврејска популација Ирана опала је за 90% – са приближно 100.000 под последњим монархом земље, Мохамадом Резом Пахлавијем. Шокантно погубљење Хабиба Елганијана, јеврејског иранског бизнисмена, филантропа и лидера заједнице, 1979. године убрзало је егзодус. Ипак, за разлику од других јеврејских заједница широм Блиског истока, ирански Јевреји никада нису били насилно протерани у маси. Њихово присуство је континуирано, али њихова безбедност је увек била крхка.
Лојалност режиму и опстанак јеврејске заједнице
Недавна хапшења Јевреја у Ирану само су најновији подсетник да Исламска Република лојалност режиму сматра апсолутном – и свако перципирано одступање, било кроз протест или чак имање рођака у иностранству, може се тумачити као претња. Исти режим који цензурише новинаре, затвара уметнике и музичаре, и кажњава школарке због скидања хиџаба, сада циља Јевреје због породичних веза у иностранству. Ирански Јевреји су поново ухваћени у геополитичкој олуји. Њихова тишина није саучесништво, већ опстанак.
