1009 — Папа Сергије IV постаје 142. папа, наследивши папу Јована XVIII. Папа Сергије IV (умро 12. маја 1012. године) био је римски епископ и номинални владар Папске државе од 31. јула 1009. године до своје смрти. Његову световну власт је засенио патрициј Јован Кресценције. Сергије IV је можда позвао на протеривање муслимана из Свете земље, али је то спорно. Од његовог времена, пракса да особа која је изабрана на место папе узима ново име постала је традиција.
1492 — Сви преостали Јевреји су протерани из Шпаније када је ступио на снагу Алхамбра декрет. Алхамбра декрет, познат и као Едикт о протеривању, био је декрет који су издали католички монарси Шпаније, Изабела I од Кастиље и Фердинанд II од Арагона, 31. марта 1492. године, наређујући протеривање Јевреја који су практиковали јудаизам из Круне Кастиље и Арагона и њених територија до 31. јула исте године. Примарни циљ декрета био је да се елиминише утицај Јевреја који су практиковали своју веру на велику популацију раније преобраћених Јевреја (конверсоса или нових хришћана), како би се осигурало да се они и њихови потомци не врате јудаизму. Преко половине шпанских Јевреја већ је било прешло у католицизам због верских прогона и погрома 1391. године, а до 1415. године још око 50.000 их је прешло у веру. Као резултат Алхамбра декрета и прогона, укупно преко 200.000 од процењених 300.000 Јевреја шпанског порекла прешло је у католицизам да би остало у Шпанији, док су између 40.000 и 100.000 остали Јевреји и били протерани. Декрет је формално и симболично опозван 16. децембра 1968. године од стране режима Франциска Франка, а 2015. године Шпанија је донела закон који омогућава двојно држављанство сефардским Јеврејима који могу да докажу своје порекло од протераних Јевреја, у циљу „надокнаде за срамне догађаје у прошлости земље“, иако је тај закон истекао 2019. године. Међутим, потомци прогнаних Јевреја са Иберијског полуострва и даље могу поднети захтев за португалско држављанство.
1618 — Морис, принц Орански, распушта милицију вардгелдерса у Утрехту, што је кључни догађај у тензијама између ремонстранта и контраремонстранта. Ремонстранти (или Ремонстрантско братство) је протестантски покрет који се одвојио од Холандске реформисане цркве почетком 17. века. Рани ремонстранти су подржавали Јакобуса Арминијуса, а након његове смрти наставили су да заступају његове првобитне ставове назване арминијанизам, супротстављајући се заговорницима калвинизма. Осуђени на Синоду у Дорту (1618–1619), ремонстранти су остали мала мањина у Холандији. Средином 19. века, Ремонстрантско братство је било под утицајем либералног холандског теолошког покрета.
1938. – Археолози откривају гравиране златне и сребрне плоче краља Дарија Великог у Персепољу. Дарије I (староперсијски: 𐎭𐎠𐎼𐎹𐎺𐎢𐏁 Dārayavaʰuš; око 550 – 486. п. н. е.), познат као Дарије Велики, био је трећи краљ краљева Ахеменидског царства, владајући од 522. до 486. године п. н. е., током територијалног врхунца царства које је обухватало велики део Западне Азије, делове Балкана (Тракија–Македонија и Пеонија), Кавказ, већину црноморских обалних региона, Централну Азију, долину Инда и делове Северне Африке и североисточне Африке, укључујући Египат. На престо је дошао свргавањем ахеменидског монарха Бардије (или Смердиса), за кога је тврдио да је у ствари узурпатор по имену Гаумата, а потом је угушио бројне побуне широм царства. Његов поход на Грчку, иако неуспешан код Маратона, резултирао је поновним освајањем Тракије и проширењем царства освајањем Македоније, Киклада и острва Наксос. Дарије је реорганизовао царство поделивши га на административне провинције којима су владале сатрапије, успоставио је униформни монетарни систем, учинио арамејски језик ко-званичним језиком поред персијског, побољшао путеве и увео стандардне мере, чиме је централизовао и ујединио царство. Такође је предузимао велике грађевинске пројекте у Сузи, Пасаргади, Персеполису, Вавилону и Египту, а његов натпис уклесан на литици планине Бехистун постао је важан извор за проучавање староперсијског језика.
1941 — Холокауст. По упутствима Адолфа Хитлера, нацистички званичник Херман Геринг наређује СС генералу Рајнхарду Хајдриху да ми „што је пре могуће достави општи план административног материјала и финансијских мера неопходних за спровођење жељеног коначног решења јеврејског питања“. „Коначно решење“ или „Коначно решење јеврејског питања“ био је план који је оркестрирала Нацистичка Немачка током Другог светског рата за геноцид над појединцима које су дефинисали као Јевреје. Ово је била званична шифра за систематско убиство свих Јевреја у домету нацистичке власти, не ограничавајући се само на европски континент. Ова политика намерног и систематског геноцида, започета широм Европе под немачком окупацијом, формулисана је у процедуралном и геополитичком смислу од стране нацистичког врха у јануару 1942. године на Ванзејској конференцији, одржаној близу Берлина, и кулминирала је Холокаустом, током којег је убијено 90% пољских Јевреја и две трећине јеврејске популације Европе. Природа и време доношења одлука које су довеле до Коначног решења интензивно су истраживан и дебатован аспект Холокауста; историчари се углавном слажу да се Коначно решење не може приписати једној одлуци донетој у једном тренутку, већ да је процес доношења одлука био продужен. Раул Хилберг је истакао да су у првој фази масовног убиства Јевреја (1941) мобилне јединице за убијање прогониле своје жртве по окупираним источним територијама, док су у другој фази, која се проширила широм Европе под немачком окупацијом, јеврејске жртве слане смртним возовима у централизоване логоре за истребљење изграђене за систематско убиство Јевреја.
0 Коментари