Убиство 18-годишњег Хенрија Новака, које је у децембру 2025. у Саутемптону починио Викрум Дигва, потресло је читаву заједницу и оставило породицу у дубокој жалости. Након осуде и изрицања казне, Новаков отац Марк поручио је да породица не жели да смрт његовог сина буде искоришћена за стварање нових подела, мржње или тензија, већ да његова прича помогне да улице постану безбедније за све. Локалне и националне организације Сика изразиле су искрено саучешће и оштро осудиле злочин, наглашавајући да су Дигвина дела у директној супротности са учењима и вредностима Сика и да ни на који начин не представљају њихову заједницу. На суду је судија приметио да је Дигва носио кирпан — церемонијални нож који се обично носи у малом, дискретном облику — али и веће сечиво, које је заправо употребљено у нападу.
Овај случај поново је отворио шира питања о верским изузецима и о томе да ли Сикима треба дозволити ношење кирпана у јавности. Кирпан је сечиво које представља један од Пет К — пет ознака идентитета које се усвајају приликом иницијације у Калсу, заједницу посвећених Сика. Поред кирпана, ту су и неошишана коса (кеш), дрвени чешаљ (кангха), гвоздена наруквица (кара) и посебно доње рубље (качера). Сам термин кирпан спаја речи „кирпа“ (саосећање) и „ан“ (част, достојанство). Супротно раширеном уверењу, које поткрепљују и поједини медији, не носе сви Сики кирпан — то чине само Амритдари Сики, формално иницирани и посвећени учењу Калсе, који чине мали део глобалне популације Сика. У традицији Сика кирпан се схвата као дар Гуруа и повезује се са дужношћу заштите рањивих и отпора неправди, оличавајући идеал „свеца-војника“.
Према британском закону, ношење ножа или сечива у јавности представља кривично дело по Закону о кривичном правосуђу, али закон допушта ношење сечива када за то постоји „добар разлог“, укључујући верску праксу и националну ношњу — попут ножа сгиан дуб који се носи уз шкотску горштачку одору. Кључно је да закон прави разлику између ношења и употребе: оправдање „доброг разлога“ односи се само на поседовање, а уколико се сечиво употреби за наношење повреда, свако оправдање нестаје и предмет се третира као оружје. Тиме кирпан заузима необичан положај — истовремено је верска обавеза и предмет повезан са ризиком — а закон ту напетост не уклања, већ њоме управља, будући да закони о ножевима полазе од потенцијалне штете, а не од намере.
Различити правни системи на кирпан реагују различито: тамо где су заједнице Сика дубоко укорењене, прилагођавање је чешће, док се у срединама где су мање видљиве кирпан пре свега доживљава као ризик. У Канади су судови наглашавали прилагођавање и дозвољавали кирпане у школама уз сразмерне мере предострожности, док су у Италији судови заузели строжи став третирајући кирпан по општем закону о оружју. У Аустралији је један инцидент у школи изазвао привремену забрану, која је касније укинута након консултација са организацијама Сика, док индијски устав изричито признаје кирпан као део верске праксе Сика. Не постоје значајни докази да паушалне забране смањују штету; већина правних система питање решава кроз заштитне мере и преговоре, настојећи да уравнотежи верску слободу и перцепцију ризика, уместо да ту напетост потпуно укине.
Убиство Хенрија Новака отвара тешко питање — да ли би ограничавање поседовања кирпана спречило оваква дела? Кратак одговор је: не би, јер је насиље сечивом ионако већ незаконито. Ограничавање изузетка погодило би само то ко сме да носи кирпан, а не и законитост самог насиља, при чему би Амритдари Сике довело у сукоб са законом без решавања дубљих узрока насилних чинова. Сврсисходнији приступ био би појашњавање услова под којима изузетак важи, ослањајући се на већ постојећа очекивања унутар заједница Сика о томе како се кирпан носи у свакодневном животу, која се све више развијају кроз сарадњу са школама, послодавцима и креаторима политика. Како је поручио Марк Новак, циљ треба да буде промена набоље, а не продубљивање подела — изазов је одговорити на насиље на начин који унапређује безбедност, а да притом не продубљује неразумевање.
