Чтец (грч. ἀναγνώστης, лат. lector) представља једну од нижих црквених служби у Православној Цркви, чија је основна дужност читање одређених делова Светог писма и других богослужбених текстова током богослужења. Реч „чтец" потиче од старословенског глагола „чтети" (читати), и означава онога ко чита, односно онога коме је поверено да гласно и разговетно износи свештене текстове пред сабраним верним народом. Служба чтеца спада у ред такозваних нижих степена црквене јерархије, заједно са службом ипођакона (подђакона), и не убраја се у три основна свештена чина (ђакон, презвитер, епископ) који се добијају рукоположењем (хиротонијом). Чтец се поставља посебним обредом који се назива хиротесија, што представља рукополагање епископа праћено молитвом, али без силаска посебне благодати свештенства какву примају чинови вишег реда. Кроз ову службу Црква вековима чува и преноси традицију јавног читања речи Божије, која води порекло још из старозаветне синагогалне праксе и раног хришћанства, када је читање посланица и пророчких списа било саставни део заједничког молитвеног живота.
Историјски посматрано, служба чтеца јавља се веома рано у животу хришћанске Цркве, већ у другом и трећем веку, када се међу клирицима помињу читачи (lectores) као засебна служба одвојена од осталих црквених служитеља. У раним временима хришћанства, када су књиге биле ретке и драгоцене, а велики део верника неписмен, улога онога ко уме да чита и ко гласно износи свештене текстове била је изузетно значајна и одговорна. Свети оци, попут Кипријана Картагинског у трећем веку, помињу постављање чтеца и наглашавају достојанство ове службе, истичући да онај ко са амвона чита речи Господње врши узвишен задатак. Временом се обред постављања чтеца уобличио и добио стабилну форму, која се у византијској традицији задржала готово непромењена до данашњих дана. У историји Цркве служба чтеца често је представљала прву степеницу на путу ка свештенству, тако да су многи будући ђакони, презвитери и епископи најпре прошли кроз степен чтеца, стичући тако искуство у богослужбеном животу и упознавање са поретком службе Божије.
Обред постављања чтеца обавља епископ, а изузетно и архимандрит коме је то посебно дато, и одвија се обично пред почетак Свете Литургије или у склопу неког другог богослужења. Кандидат се приводи епископу, који чита прописане молитве, полаже руку на његову главу и шиша му косу у облику крста на четири стране, што симболизује посвећење Богу и одрицање од света, слично пострижењу у монаштву. Након тога новопостављеном чтецу облачи се кратка одежда која се назива стихар (фелон у скраћеном облику код неких традиција), а уручује му се и књига, најчешће Апостол, из које по први пут гласно чита одломак пред народом, чиме симболично ступа у своју нову службу. Молитве које епископ изговара садрже прозбе да Господ удостоји постављеног да достојно проучава Свето писмо, да живи у складу са оним што чита, и да напредује ка вишим степенима служења ако је таква воља Божија. Овај обред, иако скроман у односу на хиротонију свештених чинова, носи дубоко богословско значење, јер означава укључивање верника у клир и његово посебно посвећење служби речи Божије.
Дужности чтеца у савременом богослужбеном животу Православне Цркве обухватају читање Апостола (одломака из апостолских посланица и Дела апостолских) током Свете Литургије, читање псалама, паримија (старозаветних читања на вечерњим службама великих празника), као и читање часова, шестопсалмија и других делова дневног круга богослужења. Чтец треба да чита разговетно, са разумевањем и побожношћу, без излишног украшавања или театралности, тежећи да свештени текст пренесе верном народу на начин који подстиче молитвено сабрање и разумевање. У многим парохијама, посебно тамо где нема довољно постављених чтеца, ову службу врше и непостављени верници или појци, мада канонски прописи предвиђају да би читање и појање требало да обавља онај ко је за то благословен. Поред читања, чтец често помаже и у певању за певницом, у припреми богослужбених књига и у одржавању поретка службе, чиме његова улога превазилази пуко читање и постаје саставни део уредног и благолепног вршења богослужења. У српској традицији служба чтеца негована је кроз векове, а посебно је била важна у манастирима и при катедралним храмовима, где се водило рачуна о правилном и достојном читању свештених текстова.
Богословски и духовни значај службе чтеца лежи у томе што она представља видљиви израз поштовања Цркве према речи Божијој и њеном јавном проповедању. Кроз чтеца, написана реч Светог писма постаје живо изговорена реч која се обраћа сабраној заједници, чиме се остварује непрекинута веза са древном праксом Цркве у којој је читање Писма било средиште молитвеног живота. Служба чтеца подсећа на то да је свако ко приступа свештеним текстовима позван не само да их чита устима, већ и да их живи срцем, тако да читач буде и сведок онога што износи. У ширем смислу, степен чтеца представља и педагошку и духовну припрему за могуће више служење, али и самосталну службу која има своју пуну вредност и достојанство унутар црквеног поретка. У данашње време, када је писменост распрострањена а свете књиге свима доступне, служба чтеца чува своје место као знак да читање речи Божије у храму није обична радња, већ литургијски чин који захтева благослов, посвећење и одговорност. Тиме чтец остаје жива спона између древне традиције Цркве и савременог богослужбеног живота, чувар речи која се из нараштаја у нараштај преноси и износи пред лице Божије и пред сабрани народ.