Агнец (од старословенског агнѧць, што значи јагње; грчки ἀμνός, латински agnus) у православном богослужењу представља четвороугаони део просфоре који се вади приликом проскомидије и који се током Свете Литургије пресуштаствљује у Тело Христово. Назив потиче из старозаветне симболике пасхалног јагњета и пророчког проречења пророка Исаије о Слузи Господњем који се „као јагње на заклање води" (Ис 53,7), као и из новозаветног сведочанства светог Јована Крститеља који је указао на Христа речима „Гле, Јагње Божије које узима на себе грехе света" (Јн 1,29). Тиме се успоставља дубока богословска веза између старозаветне жртве и искупитељне жртве Господа Исуса Христа на Голготи, која се бескрвно приноси на сваком евхаристијском сабрању. Агнец је, дакле, не само литургијски предмет већ и тачка у којој се сабирају пророчанства, праслике и њихово испуњење у личности Богочовека.
Вађење Агнеца представља средишњи чин проскомидије, прве од три главне целине Свете Литургије, која се обавља у проскомидијнику (жртвенику) пре почетка саме службе. За вађење Агнеца употребљава се служебна просфора, која код Срба и других словенских народа на горњој страни носи отиснут печат са крстом и натписом ИС ХС НИ КА (Исус Христос Побеђује). Свештеник копљем — нарочитим литургијским ножем у облику копља, који симболише копље којим је прободено ребро Распетога — засеца просфору изговарајући речи из пророштва Исаијиног, а потом извади четвороугаони део обележен печатом. Овај чин праћен је низом тачно прописаних молитава и покрета руку, при чему свака реч и радња имају своје симболичко значење које упућује на страдање, смрт и васкрсење Христово. На доњој страни Агнец се крстообразно засеца, а потом се на проскомидији приноси и прободе копљем на месту где стоји слово које означава Исуса, чиме се проскомидија претвара у својеврсну тиху драму спасења.
Симболика Агнеца обухвата читаву икономију спасења и протеже се кроз све делове Литургије. Печат који носи Агнец подељен је крстом на четири дела, означена словима ИС, ХС, НИ, КА, и приликом причешћа Агнец се дроби на четири честице које имају различиту литургијску употребу: једна се спушта у путир, друга је намењена причешћу клира, трећа причешћу верних, а четврта се по потреби чува за болесне и за оне који нису могли присуствовати служби. Поред Агнеца, на дискосу се око њега ређају и друге честице извађене из просфора — у част Богородице, светих и за помен живих и упокојених — чиме се око Христа Агнеца сабира читава Црква, небеска и земаљска, у једно евхаристијско тело. Овакав распоред честица на дискосу има и иконографско значење: он представља сабор целокупне Цркве око свога Главе, Господа Исуса Христа.
Богословски, учење о Агнецу неодвојиво је од православног разумевања Свете Евхаристије као бескрвне жртве и као истинског присуства Тела и Крви Христове. Премда хлеб који постаје Агнец задржава своје природне особине вида, укуса и облика, православна Црква исповеда да се он силаском Светога Духа и призивањем (епиклезом) истински пресуштаствљује у Тело Господње, остајући притом један и недељив Христос у свакој, и најмањој, честици. Светоотачко предање, од светог Игнатија Богоносца и светог Иринеја Лионског до светог Јована Дамаскина и потоњих литургичара, наглашава да приношење Агнеца није пуко спомињање прошлог догађаја, већ стварно учествовање у једној и непоновљивој Голготској жртви, која се на тајанствен начин актуализује на сваком жртвенику. У том смислу Агнец сабира у себи сву пуноћу спасоносног дела Христовог — оваплоћење, страдање, смрт, васкрсење и прослављење.
Кроз векове Агнец је задобио богату литургичку, иконографску и химнографску разраду, нарочито у предању православних народа византијског и словенског круга. Тумачења светих отаца и литургичара, попут светог Германа Цариградског, светог Николе Кавасиле и светог Симеона Солунског, развила су подробну симболику сваког покрета и сваке речи приликом вађења Агнеца, повезујући проскомидију са Витлејемом и јаслама, а сам жртвеник са Голготом и гробом Господњим. У иконографији се мотив Агнеца изражава кроз представу Христа-Младенца положеног на дискос, која се често слика у олтарској апсиди испод представе Богородице, наглашавајући да је управо овде, на светој трпези, средиште тајне спасења. Тако Агнец остаје једно од најдубљих и најсведенијих средишта православног богослужбеног и духовног живота, у којем се на најнепосреднији начин остварује сусрет верника са распетим и васкрслим Господом.
