Аџивике, или Аџиваке, индијска хетеродоксна секта, коју је у шестом веку пре нове ере основао Макхали Госала, приближни савременик Будин, на основама ранијих група неортодоксних аскета. Након периода популарности, секта је изгубила упориште у северној Индији, али је опстала на југу до четрнаестог века или касније.
Оснивач
Оснивач секташког реда аџивика, Макхали Госала, у пали списима теравада будизма наводи се као један од шест значајних хетеродоксних учитеља и савременика Буде и Махавире, док га џаински извори помињу под именом Госала Манхалипута. Према џаинској Бхагавати сутри, он је провео седам година као пратилац Махавире пре него што су се разишли, након чега је Госала кроз сурову аскезу наводно стекао натприродне моћи и прогласио се за „победника” (џина). Своје седиште утврдио је у граду Савати у радионици грнчарке Халахале, окупивши око себе већ постојеће групе аскета познате као аџивике, чије име вероватно сугерише на доживотне завете. Иако џаински извори описују његову смрт око 484. године пре нове ере као последицу грознице и сукоба са Махавиром, његови следбеници су тврдили да је окончао живот добровољним изгладњивањем након шестомесечног покајања, претходно кодификујући учење са својим водећим ученицима.
Аџивика аскетски ред
Монашки ред аџивика био је познат по изузетно суровим аскетским праксама, укључујући болну иницијацију чупањем косе из корена и држањем усијаних предмета, а њихов живот често се завршавао добровољним шестомесечним изгладњивањем до смрти. Упркос ригорозном начину живота, заједница је уживала велику популарност међу имућним трговцима и грађанством у долини Ганга, где су монаси били тражени као прорицатељи судбине и чудотворци. Иако су их ривали из будистичких и џаинских кругова често оптуживали за тајно уживање у раскошној храни и кршење моралних норми, чињеница да су их сматрали својим најопаснијим конкурентима током петог и четвртог века пре нове ере јасно указује на снажан утицај ове секте. Посебан значај аџивике су имале у доба Маурјанског царства, када их је цар Ашока у својим едиктима рангирао на треће место по важности, одмах иза будиста и брамана, поклањајући им вештачке пећине у брдима Барабар и Нагарђуни које и данас представљају најстарије и најочуваније археолошке трагове њиховог присуства.
Након слабљења у северној Индији после Маурјанског периода, аџивике су своје уточиште и дуготрајан опстанак пронашле на југу потконтинента, где се њихово присуство бележи све до четрнаестог и петнаестог века. Јужноиндијски натписи указују на специфичан порески статус њихових лаичких следбеника, што сугерише да су били под одређеним притиском локалних власти, али су и даље опстајали као значајан фактор у државама Карнатака, Тамил Наду и Андра Прадеш. О њиховом касном филозофском значају сведоче важни тамилски текстови попут Манимекалаја и Нилакешија, у којима су доктрине аџивика детаљно изложене кроз дијалоге са водећим учитељима, приказујући њиховог лидера Пуранана као фигуру великог достојанства. Последњи трагови ове некада моћне заједнице налазе се у астролошком спису Ђатака-париђата са краја петнаестог века, чиме се затвара круг историје једне од најинтригантнијих неортодоксних секти древне Индије.
Учење аџивика
Срж учења аџивика почива на принципу нијати, који се најчешће преводи као судбина или детерминизам, а који категорички одбацује постојање узрока за грех или чистоту бића. Према Макхалију Госали, људски напор, снага и воља су обичне илузије, јер се сви живи створови развијају искључиво под дејством неумитне судбине и природе, пролазећи кроз огроман циклус од 8.400.000 великих калпи. У овом систему, сансара је строго одмерена и не може се ни повећати ни смањити врлинским животом или аскезом, баш као што се клупко конца одмотава до своје пуне дужине. Крајњи циљ је стање које су називали нирвана, а које је вероватно подразумевало потпуну изолацију душе од материје, до кога се стиже тек у последњој инкарнацији када појединац постаје аџивика монах. Јужноиндијски огранак секте отишао је корак даље, развијајући доктрину о „непокретној трајности” (авичалита-нитјатвам), према којој је универзум суштински статичан, а време не постоји.
Космологија и онтологија аџивика биле су изразито сложене, укључујући учење о седам вечних и непроменљивих супстанци: земљи, води, ватри, ваздуху, радости, тузи и животу. За разлику од каснијих теорија, они су веровали да су чак и осећања попут среће и бола атомске природе, док је сама душа невидљива али огромна, протежући се у свом природном стању стотинама лига. Занимљиво је да су касније генерације на југу Индије свог оснивача Макхалија Госалу почеле да обожавају као божанство које повремено силази на земљу, док су неке подгрупе усвојиле концепт „цикличног ослобођења”, сматрајући да само мали број душа остаје у вечном блаженству, док се остале након одређеног времена морају вратити у точак пресељења. Иако је секта временом потпуно ишчезла или била апсорбована у џаинизам и вишнуизам, ехо њиховог фатализма и данас се може препознати у народним мудростима јужне Индије које поучавају да човек, ма колико се трудио, добија само оно што му је судбином на одређени дан додељено.
