Покрет за умереност (temperance movement), који је свој врхунац доживео у 19. и почетком 20. века, представљао је један од најзначајнијих социјалних подухвата у историји, дубоко повезан са идејом стварања праведнијег друштва и побољшања јавног здравља. Иако се данас на њега често гледа као на моралистички крсташки рат верских фанатика, он је био међународни феномен који су предводиле жене, тражећи заштиту за породице од економског расула и насиља узрокованог алкохолизмом. Френсис Вилард, дугогодишња председница Женске хришћанске уније за умереност (WCTU), била је кључна фигура која је овај покрет трансформисала у моћну политичку силу. Под њеним вођством, организација је бројала преко 150.000 чланица до краја 19. века и проширила се на преко 40 земаља, укључујући Јапан и Аустралију, поставши једна од највећих женских организација на свету.
Вилард је промовисала слоган „Ради све” (Do Everything), подстичући жене да се активно укључе у све друштвене и политичке проблеме, од суфражетског покрета до реформе затвора. Она је веровала да је право гласа за жене неопходно како би се осигурали закони о прохибицији, те је менторисала будуће лидерке попут Кери Чепмен Кет, које су касније извојевале ратификацију 19. амандмана. WCTU је под њеном командом отварао склоништа, медицинске амбуланте и бесплатне вртиће за сиромашне породице, фокусирајући се на штетан утицај алкохола на жене и децу у време када су жене имале веома мало законских заштита. Њен рад је био дубоко укорењен у методистичкој вери која је наглашавала служење сиромашнима и социјалну једнакост, што ју је чинило заговорницом једнаких плата за мушкарце и жене и права жена на рукоположење у цркви.
Упркос великим постигнућима, наслеђе Френсис Вилард је оптерећено њеним компликованим односом према расним питањима, што је типично за многе беле реформаторе тог доба. Током 1890-их, ушла је у јавни сукоб са афроамеричком новинарком Идом Б. Велс, која ју је критиковала због тога што није заузела чврст став против линчовања црнаца на Југу. Велс је тврдила да је Вилардова, у жељи да умири беле Јужњаке ради ширења покрета, затварала очи пред зверствима „Џим Кроу” расизма. Овај недостатак системског разумевања расизма остаје тамна мрља у њеној биографији, илуструјући историјски неуспех многих прогресивних покрета 19. века да интегришу борбу за расну правду у своје примарне циљеве.
Прохибиција, која је уведена 18. амандманом 1920. године, донела је значајне промене у обрасцима конзумације алкохола, али и велике изазове у спровођењу закона. Статистички гледано, током првих година прохибиције, потрошња алкохола је опала за око 30% до 50%, а смртност од цирозе јетре код мушкараца опала је са 29,5 на 100.000 становника у 1911. на 10,7 у 1929. години. Међутим, успон илегалног тржишта и криминала довео је до њеног укидања 1933. године. Иако је амандман повучен, покрет је оставио трајан траг на америчко законодавство и социјалну заштиту, а Вилардова је 1905. постала прва жена чија је статуа постављена у Националној дворани статуа у Капитолу САД, признајући њен огроман утицај на америчку историју.
Данас се одјек покрета за умереност види у савременом тренду „трезвене радозналости” (sober curious) и фокусу младих на велнес и здрав живот, мада без изразитог религијског набоја који је карактерисао Вилардино доба. Њен модел прогресивне религије и политичког активизма и даље инспирише модерне феминистичке и левичарске покрете, подсећајући на значај женског гласа у преобликовању политичког система. Иако Френсис Вилард није дочекала усвајање амандмана за које се борила, њена визија праведнијег друштва и економске правде остаје релевантна. Данашњи разговори о здравственим предностима апстиненције и друштвеној одговорности према породичном насиљу директни су наследници дебата које је она покренула пре више од једног века.
