Главни и највећи град: Баку
Званични језик: азербејџански
Етничке групе (2019): 94,8% Азербејџанци, 1,7% Лезгини, 0,9% Талиши, 0,7% Руси и 1,9% остали
Влада: унитарна полупредседничка република
Становништво (процена за 2022): 10.353.296
Религија у Азербејџану карактерише се доминантним муслиманским становништвом, које чини око 96–97% популације, у оквиру строгог секуларног уставног поретка наслеђеног из совјетске ере. Шиитски верници чине већину од око 65%, док сунити представљају око 35%, што одражава специфичан историјски спој персијских и туркијских утицаја пре него строгу ортодоксију. Хришћани, углавном припадници Руске православне цркве, чине око 2,6% становништва, док мање заједнице Јевреја, посебно Планинских Јевреја у Краснаји Слободи, и остаци преисламских традиција попут зороастризма, представљају културно богатство земље. Држава активно контролише верске институције преко Управе муслимана Кавказа и Државног комитета за рад са верским организацијама, промовишући међуверски суживот, али и намећући строге регистрационе услове и ограничења на прозелитизам ради сузбијања екстремизма, што често изазива критике међународних организација због ограничења верских слобода.
Демографија и преглед
Верски пејзаж Азербејџана за 2025. годину карактерише апсолутна доминација ислама са 97,3% становништва (око 10,1 милиона људи), при чему шиити чине 65–75%, а сунити 25–35% муслиманске популације. Хришћанска мањина износи 2,6% (примарно Руска православна црква са око 1%), док Јевреји чине 0,1% (око 10.000 појединаца), углавном концентрисани у Бакуу и Краснаји Слободи. Иако је ислам доминантан, земља бележи изузетно низак степен религиозности у поређењу са другим муслиманским земљама; према истраживањима Галупа и Пју центра, само 14% становништва обавља дневну молитву, што је знатно мање у односу на Иран (преко 80%) или Индонезију. Оваква демографска слика праћена је израженом секуларизацијом која се огледа и у ниској стопи недељног присуства богослужењима и све већем броју нерелигиозних грађана, који према неким изворима чине и до 5% популације.
Низак ниво доктринарне припадности у Азербејџану последица је дуготрајног совјетског атеизма и брзе економске модернизације, што је резултирало тиме да се вера доживљава више културолошки него кроз строгу праксу. Показатељи попут ниске заступљености марама међу женама и годишње потрошње алкохола од 10,6 литара по глави становника – што је више него у многим суседним државама – додатно потврђују секуларни карактер друштва. Међугенерацијски јаз је такође видљив, јер дневну молитву обавља свега 9% младих у поређењу са 14% код старијих генерација. У свакодневном животу, традиције попут Новруза (преисламске нове године) често имају већи значај и масовније се прослављају него строги исламски постови или празници, што Азербејџан чини једном од најмање религиозних нација на свету, где се држава и друштво чврсто држе секуларних оквира изван теократских модела присутних у региону.
Историјски развој
Пре исламске ере, територија данашњег Азербејџана била је центар зороастризма, посебно под утицајем Ахеменидског и Сасанидског царства. Обожавање ватре, као симбола божанске чистоте, било је подстакнуто природним изворима гаса на полуострву Апшерон, где се и данас налази храм Атешгах. Паралелно са тим, у античкој Кавкаској Албанији доминирали су локални пагански култови сунца и месеца, док хришћанство постаје званична религија у 4. веку под краљем Урнајром. Такође, јеврејске заједнице, претече данашњих Планинских Јевреја, присутне су на овом простору још од 5. века пре нове ере, стварајући сложен верски мозаик који је касније утицао на специфичан, синкретички карактер локалног ислама.
Ислам се у регион почео ширити након арапских освајања у 7. веку, али је првобитна конверзија била спора и често прагматична, вођена пореским олакшицама и трговином. Кључни историјски заокрет догодио се почетком 16. века са успоном династије Сафавида; шах Исмаил I је прогласио дванаестоимамни шиизам за државну религију и спровео масовно, често насилно преобраћење сунитске већине. Овај период је дефинисао Азербејџан као већински шиитску област, али је сеоско становништво задржало многе преисламске елементе у виду народних обичаја и поштовања локалних светилишта. Каснија руска анексија у 19. веку увела је политику номиналне толеранције, фаворизујући православне хришћане, што је додатно учврстило лабаву верску праксу код локалних муслимана у поређењу са суседним Ираном.
Бољшевичким преузимањем власти 1920. године почео је систематски прогон религије и наметање државног атеизма. Током 1929. године затворено је преко 400 џамија, а до краја 1930-их чак 99% верских објеката – од предратних 2.000 активних џамија, до 1985. године преостало је свега 18 функционалних установа. Верске вође су масовно хапшене и погубљиване, а хришћанске и јеврејске заједнице су претрпеле сличну судбину, укључујући депортацију немачких лутерана током Другог светског рата. Овакви брутални методи прекинули су генерацијски пренос верског знања и трајно секуларизовали друштво, смањујући јавну религиозност на свега 10–20% до краја совјетске ере.
Након стицања независности 1991. године, дошло је до контролисане обнове верског живота под надзором Управе муслимана Кавказа и државних комитета. Изграђено је преко 2.000 нових џамија, укључујући и монументалне објекте попут Хејдар џамије у Бакуу, али се држава чврсто држи секуларизма како би спречила спољне утицаје из Ирана и Турске. Иако је број верских објеката значајно порастао, редовна посета богослужењима остаје ниска и креће се између 6% и 10%, што указује на то да је обнова више симболичког него доктринарног карактера. Држава оштро сузбија сваки верски активизам који сматра екстремистичким, хапсећи појединце повезане са страним верским мрежама како би очувала стабилност и секуларни идентитет нације.
Ислам као доминантна вера
Муслиманско становништво Азербејџана, које чини око 96% укупне популације, подељено је на приближно 65% шиита и 35% сунита. Шиити, већином етнички Азербејџанци, доминирају у централним, јужним и западним деловима земље, укључујући Баку и Ленкаран, где су ритуали попут Ашуре дубоко културолошки укорењени. С друге стране, сунити преовлађују у северним и северозападним окрузима, што је често повезано са етничким мањинама попут Лезгина и Авара који деле традиције са суседним Дагестаном. Иако постоје јасне географске разлике, Азербејџан је историјски избегао оштре сукобе између ове две групе захваљујући заједничким суфијским утицајима и државној политици која промовише међуверски склад.
Управа муслимана Кавказа (УМК), на челу са шеик-ул-исламом Алахшукуром Пашазадеом од 1980. године, представља главно тело које управља верским пословима и именује имаме за обе заједнице. Уз њу, Државни комитет за рад са верским организацијама (ДКРВО) спроводи строгу регистрацију свих верских ентитета – до 2023. године регистровано је 2.258 џамија. Држава контролише садржај проповеди, забрањује нерегистрована окупљања и строго ограничава страно финансирање верске инфраструктуре како би спречила ширење екстремизма. Нове законске измене додатно су пренеле овлашћења именовања верског особља са УМК директно на државна тела, стављајући режимску стабилност испред аутономије клира.
Верска пракса у Азербејџану карактерише се снажним синкретизмом, где се исламски обичаји често преплићу са преисламским традицијама. Празник Новруз, зороастријског порекла, има већи национални значај од многих чисто исламских обреда, док су посете локалним светилиштима (пировима), попут џамије Биби-Хејбат, често учесталије од хаџилука у Меку. Низак степен ортодоксије огледа се у широкој потрошњи алкохола и ретком ношењу хиџаба у јавности, посебно у урбаним срединама. Док су јужни региони склонији традиционалним шиитским поворкама жалости, космополитски Баку негује лаички приступ вери, где се припадност исламу доживљава више као етнички идентитет него као скуп строгих догми.
Влада Азербејџана активно сузбија покушаје увоза иранске шиитске идеологије и турске сунитске прозелитизације како би заштитила свој секуларни суверенитет. Током 2023. године, власти су уклониле 118 шиитских имама и спровеле масовна хапшења појединаца под сумњом да су ирански агенти, што је праћено затварањем образовних центара повезаних са Гуленовим покретом и рацијама на вехабијске мреже. Антитерористичке мере су појачане након претњи од стране ИСИС-а и откривања домаћих салафистичких ћелија. Овакав приступ третира верски радикализам као егзистенцијалну претњу постсовјетском мултиетничком оквиру Републике, дајући предност геополитичкој стабилности и енергетским савезима над јачањем религиозности.
Хришћанске заједнице
Православље у Азербејџану нераскидиво је везано за Руску православну цркву и њену Епархију бакунско-азербејџанску, која припада Московској патријаршији. Иако је 2017. године пријављено око 150.000 верника, емиграција словенског становништва смањила је ову заједницу на свега 1–2% популације. Најзначајнији објекти су Саборни храм Александра Невског и црква Светих Мироносица у Бакуу, где се службе врше на црквенословенском језику. Држава благонаклоно гледа на ову заједницу због добрих дипломатских односа са Русијом, па се Божић несметано слави 7. јануара по јулијанском календару. Мања заједница Грузијске православне цркве опстаје на северозападу земље, посебно у рејону Гах, где етнички Ингилоји чувају своју литургијску традицију у парохијама попут цркве Светог Ђорђа, иако њихов број износи тек неколико хиљада.
До војних операција 2020. и 2023. године, регион Нагорно-Карабаха био је дом за око 120.000 до 150.000 етничких Јермена и преко 1.000 споменика Јерменске апостолске цркве, укључујући катедралу Газанчецоц у Шуши. Након офанзиве у септембру 2023. године, дошло је до масовног егзодуса преко 100.000 Јермена, што су међународне организације попут Freedom House окарактерисале као етничко чишћење. Постконфликтни извештаји бележе уништавање или вандализам над више од 100 јерменских хришћанских локалитета, док званични Баку често промовише наратив о „кавкаско-албанском” пореклу ових светиња како би негирао јерменско историјско присуство. У самом Бакуу, црква Светог Григорија Просветитеља остаје затворена за богослужење јерменске заједнице, служећи пре као симболичан споменик усред дубоких билатералних тензија.
Католичка заједница у Азербејџану броји око 2.600 верника и углавном је окупљена око Апостолске префектуре у Бакуу. Односи са Ватиканом су стабилни, што је потврђено и меморандумом из јула 2025. године о међурелигијском дијалогу. Протестантске и евангелистичке групе чине тек 0,22% становништва и често делују кроз неформалне „кућне цркве” због потешкоћа са државном регистрацијом. Посебно су угрожени конвертити са ислама на хришћанство, који се суочавају са остракизмом породице и државним притиском. Током 2024. и 2025. године забележене су бројне рације и високе новчане казне до 1.500 маната за „илегалне мисионарске активности”, док извештај Open Doors за 2025. годину указује на пораст интензитета прогона, смештајући Азербејџан међу земље са високим ризиком за хришћане муслиманског порекла.
Остале верске мањине
Јеврејска заједница у Азербејџану има дубоке корене који сежу до 5. века, када су се Планински Јевреји (Јухуро) населили на Кавказу, чувајући свој специфичан језик јудео-тат и обичаје у местима попут Краснаје Слободе. Касније, током нафтне еволуције у 19. веку, досељавају се Ашкенази, а заједница је свој врхунац достигла током совјетске ере са око 40.000–50.000 људи. Након независности 1991. године, масовна алија у Израел смањила је број Јевреја на данашњих 7.000–12.000, који живе углавном у Бакуу и Губи. Држава финансира рад шест до осам синагога и промовише међуверски склад, а ниво антисемитизма је, према извештајима јеврејских лидера, знатно испод европског просека, иако асимилација и висок проценат мешовитих бракова (преко 50%) прете очувању идентитета.
Бахаи вера се у Азербејџану појавила још средином 19. века преко персијских трговаца, достижући бројку од око 2.000 верника пре совјетске забране 1938. године. Након обнове рада 1990-их, заједница се стабилизовала на око 1.000 чланова концентрисаних у Бакуу и Сумгајиту. Иако је вера званично регистрована, бахаији се суочавају са изазовима попут немогућности поврата конфисковане имовине и потешкоћа у раду у Нахчиванској Аутономној Републици, где су изложени узнемиравању. Заједница се фокусира на моралну едукацију и социјалну кохезију кроз дискретне молитвене састанке, избегавајући отворени прозелитизам како би остала у оквирима строгих државних закона о религији.
Иако је Азербејџан некада био центар зороастризма, данас ова вера опстаје првенствено као културно наслеђе и туристичка атракција. Храм ватре Атешгах код Бакуа, изграђен у 17. веку на месту природних извора гаса, сведочи о некадашњим ритуалима чистоће. Савремени Азербејџан нема регистровану зороастријску заједницу, а број самоидентификованих верника је занемарљив. Ипак, зороастријски утицај је трајно утиснут у национални идентитет кроз празник Новруз, када се пале велике ватре ради прочишћења, што држава подржава као део своје преисламске мултикултуралне баштине, одвајајући фолклорну праксу од активне религије.
Хиндуизам је у Азербејџану готово искључиво везан за малу експатријатску заједницу од око 1.000 индијских радника који молитве обављају приватно у Бакуу. Нови религијски покрети, попут Јеховиних сведока, заузимају маргиналан положај и често се суочавају са бирократским препрекама; због недостатка званичне регистрације, припадници ових група су често кажњавани високим новчаним износима због неформалних окупљања. Остали правци, попут сајентологије, немају видљиво присуство, јер нетрадиционалне вере чине мање од 0,1% становништва. Државна политика ове групе често посматра као страни увоз и подвргава их строгом надзору како би очувала доминантни секуларни поредак.
Односи између државе и религије
Устав Азербејџана из 1995. године успоставља чврст секуларни оквир који у потпуности одваја религију од државе и гарантује једнакост свих вероисповести пред законом. Чланови 7 и 18 дефинишу републику као секуларну државу, спречавајући теократске моделе управљања и забрањујући верску пропаганду у државном образовном систему. Иако члан 48 јамчи слободу савести и право на исповедање вере или атеизам, држава активно спроводи мере очувања неутралности, што укључује и забрану ношења верских обележја (попут марама) у школама. Упркос прокламованој једнакости, Управа муслимана Кавказа дефакто ужива привилегован статус кроз државну координацију која није предвиђена за друге верске заједнице, чиме се осигурава примат цивилне власти над верским утицајем.
Бирократска контрола се спроводи кроз обавезну регистрацију при Државном комитету за рад са верским организацијама, за коју је неопходан потпис најмање 50 пунолетних држављана. Овај праг често онемогућава мање заједнице, попут протестантских група, да стекну легални статус. Након амандмана из 2009. године, преко 100 заједница је изгубило регистрацију, што је довело до затварања бројних независних џамија и цркава. Држава задржава власништво над већином верских објеката, док нерегистроване групе ризикују новчане казне до 2.000 маната (око 1.175 долара) или кривично гоњење. Од 2020. године, регистрација нових немуслиманских заједница готово је потпуно обустављена под изговором заштите националне безбедности и борбе против екстремизма.
Надзор и принудне мере усмерени су на сузбијање неодобрених верских окупљања, посебно код независних шиитских група и хришћанских евангелиста. Полицијске рације на кућне молитвене састанке учестале су у 2024. и 2025. години, резултирајући казнама које премашују просечне месечне зараде. Безбедносне службе користе камере унутар џамија и информаторе како би надзирале садржај проповеди и осигурале да они буду у складу са државно одобреним тумачењима. Свака верска литература мора проћи цензуру Државног комитета пре дистрибуције. Овакав систем фаворизује послушне, државно спонзорисане институције, док сваки облик верског деловања изван званичних токова – било да је реч о мисионарењу или приватној веронауци – бива санкционисан хапшењима или административним забранама.
Процене верских слобода
Међународни извештаји, укључујући налазе Америчке комисије за међународну верску слободу (USCIRF) из 2024. и 2025. године, препоручују сврставање Азербејџана на листу земаља од посебне забринутости због систематских и грубих кршења верских права. Државни секретаријат САД је крајем 2023. ставио земљу на Специјалну листу праћења, бележећи драстичан пораст броја верских затвореника са 22 у 2022. години на чак 183 до краја 2023. године. Извештаји наглашавају строгу примену закона из 2009. којим се готово све верске активности условљавају одобрењем владе, што резултира масовним хапшењима шиита због сумњи на везе са Ираном, казнама за нерегистроване обреде од 1.500 маната, као и уништавањем јерменског хришћанског наслеђа у Нагорно-Карабаху након војне офанзиве 2023. године.
У периоду од 2023. до 2025. године документовани су бројни случајеви прогона, укључујући затварање преко 500 појединаца повезаних са верским групама под оптужбама за екстремизам или поседовање подметнутих доказа попут наркотика. Посебно су на удару шиитске групе попут Покрета за муслиманско јединство, али и хришћански конвертити и Јеховини сведоци. У априлу 2025. забележене су рације на хришћанске скупове у Нахчивану, док је у јулу исте године изречена прва затворска казна од годину дана за приговор савести на војну службу деветнаестогодишњем Елгизу Ибрахимову. Организација Open Doors је у свом извештају за 2025. годину повећала оцену интензитета прогона на 65 поена, истичући пораст насиља, прислушкивања и хапшења верника који не припадају државно одобреним институцијама.
Насупрот званичном наративу о „држави мултикултурализма” и верске толеранције, који Баку промовише кроз међународне форуме и милионске донације за „традиционалне” вере, емпиријски подаци указују на дубок јаз између реторике и праксе. Док председник Илхам Алијев истиче Азербејџан као модел суживота, државни органи попут Управе муслимана Кавказа дефакто гуше сваки независни верски израз који би могао угрозити стабилност режима. Бирократске препреке су готово непромостиве – током 2023. регистроване су само две нове муслиманске заједнице и ниједна немуслиманска. Критичари тврде да је државни пројекат мултикултурализма заправо алат за односе са јавношћу који прикрива ауторитарну контролу над верским животом и стратешку маргинализацију свих група које не показују апсолутну лојалност секуларном режиму.
Међуверска динамика и сукоби
Званични наративи о вековној хармонији у Азербејџану често прећуткују сурове историјске реалности, попут Сафавидске кампање у 16. веку којом је шиизам насилно успостављен као државна религија кроз прогоне и погубљења сунитске већине. Током руске царске власти у 19. веку, стабилност је одржавана колонизацијом и сузбијањем верске мобилизације, док је совјетски период донео милитантни атеизам који је вештачки угасио сукобе рушењем свих верских објеката и прогоном лидера. Данашњи „модел толеранције” под Алијевим режимом представља наставак совјетског секуларног наслеђа коришћеног за легитимизацију државе, при чему се историјска коегзистенција заснивала на прагматичном преживљавању под доминантним силама, а не на идеолошкој посвећености плурализму.
Након војних операција 2020. и 2023. године, сукоб у Нагорно-Карабаху добио је јасну верску конотацију, што је довело до егзодуса око 120.000 јерменских хришћана који су пребегли због страха од прогона. Баку је након преузимања територија покренуо политику брисања јерменског верског наслеђа, покушавајући да преименује цркве у „кавкаско-албанске” и уклањајући натписе на јерменском језику, што су УН и међународни посматрачи оценили као културно прекрајање историје. Манастир Дадиванк је 2024. године пребачен под управу мале хришћанске заједнице Удија, док су бројни споменици вандализовани или срушени, што је довело до сврставања Азербејџана на Специјалну листу праћења САД због тешких кршења верских слобода.
Унутрашње тензије су додатно заоштрене државним страхом од иранског утицаја на шиите (65% муслимана) и турског на суните (35%), што је резултирало хапшењем преко 500 верника од почетка 2023. године. Иако су сукоби између секти минимални, држава сузбија сваки независни верски израз како би одржала површну хармонију преко Управе муслимана Кавказа. Друштвена интеграција је и даље ограничена културним баријерама; преко 90% грађана се противи међуверским браковима, док се конвертити са ислама на хришћанство суочавају са тешким остракизмом и насиљем. Овакав систем фаворизује национални идентитет изнад верског, али истовремено користи ауторитарне методе и строги надзор како би контролисао мањине и спречио било какав облик верске аутономије.
