Јермени су индоевропска етнолингвистичка група староседелаца Јерменске висоравни у Јужном Кавказу и источној Анадолији, чији генетски континуитет сеже до бронзаног доба кроз мешање локалних неолитских земљорадника и миграната из правца Кавказа, Ирана и степских пастира Јамна културе између 3000. и 2000. године пре нове ере. Њихов језик представља независну грану индоевропске породице, а идентитет им је нераскидиво везан за хришћанство, с обзиром на то да је краљевина Јерменија под Тиридатом III постала прва држава на свету која је хришћанство усвојила као званичну религију 301. године, док данас већина припада Јерменској апостолској цркви која негује миафизитску христологију. Током бурне историје, Јермени су формирали моћна краљевства попут Урартуа и каснијих ентитета, развијајући специфичну архитектуру и уметност илуминације рукописа, али су били изложени сталним освајањима Персијанаца, Византинаца, Арапа, Монгола и Османлија. Најтрагичнија тачка њихове повести је геноцид над Јерменима (1915–1916), који је организовала влада „Младотурака” у Османском царству путем депортација и масовних покоља, што је резултирало смрћу око 1,5 милиона људи и десетковањем заједница у Анадолији. Данас се укупна популација Јермена процењује на 8 до 11 милиона људи широм света, од чега само око 3 милиона живи у Републици Јерменији, независној од 1991. године, док бројна дијаспора у Русији, САД и Француској активно чува своје културно наслеђе суочавајући се са савременим геополитичким изазовима, укључујући и тешке губитке у сукобима око Нагорно-Карабаха.
Порекло и етимологија
Јерменска висораван бележи континуирано људско присуство још од палеолита, са значајним развојем неолитских пољопривредних заједница око 6000. године пре нове ере и успоном комплексних култура бронзаног доба, попут Кура-Аракс (3400–2000. пре н. е.), које су карактерисали металургија и утврђена насеља. Генетске анализе савремених Јермена потврђују да они доминантно потичу од становништва бронзаног доба, насталог мешањем локалних неолитских земљорадника, кавкаских ловаца-сакупљача и евроазијских степских пастира између 3000. и 2000. године пре нове ере, што се поклапа са ширењем индоевропских језика. Студије аутозомне ДНК позиционирају Јермене као генетички изолат са минималним спољним утицајима од касног бронзаног доба, при чему преовлађују хаплогрупе J2 (30–40%, повезана са неолитским ширењем са Блиског истока), R1b (степске миграције) и G (аутохтони кавкаски извор). Савремена истраживања сугеришу да би сама Јерменска висораван могла бити центар диверсификације индоевропских језика, где су досељеници хибридизовани са староседеоцима створили јединствен етнолингвистички идентитет већ почетком 2. миленијума пре нове ере.
Ендоним за Јермене је „Хај” (Հայ), док своју земљу називају „Хајастан” (Հայաստան), што народна етимологија, коју је забележио Мојсије Хоренски у 5. веку, приписује легендарном претку Хајку Нахапету, који је наводно поразио асирског деспота Бела 2492. године пре нове ере. Научна лингвистика, међутим, сматра вероватнијим да је име изведено из протојерменског корена који означава „домаћина” или „господара”, док се међународни егзоним „Јерменин” везује за старогрчке и латинске изворе из 5. века пре нове ере, вероватно потичући од локалних племенских назива или топонима попут „Арме”. Јерменски језик чини засебну грану индоевропске породице језика која се од заједничког прајезика издвојила пре око 4000–5000 година, задржавајући јединствене карактеристике упркос утицајима супстратних језика попут хуро-урартског. Његово најраније потпуно сведочанство везано је за 5. век нове ере и проналазак јерменског писма од стране Месропа Маштоца, чиме је зацементирана веза између језика, народа и хришћанске вере кроз векове опстанка на овом стратешки важном простору.
Историјски развој
Јерменска висораван, која обухвата басен језера Ван, Урмија и Севан, током гвозденог доба била је под доминацијом краљевине Урарту (9–6. век пре н. е.). Иако су становници Урартуа говорили неиндоевропским језиком, њихов пад под налетима Скита и Међана око 590. године пре н. е. омогућио је индоевропским Јерменима да попуне политички вакуум и асимилују преостало становништво. Под Ахеменидским царством, Јерменија је чинила XIII сатрапију којом је управљала династија Оронтида (Јервандуни), одржавајући полуаутономију и плаћајући данак у коњима и сребру. Након распада Селеукидског царства, Артаксије I је око 189. године пре н. е. прогласио независност и основао династију Артаксијада, успостављајући Артаксату као престоницу. Овај период означио је успон Јерменије као хеленистичке силе која је вешто балансирала између римског и партског утицаја, ширећи своје границе и јачајући трговинске везе.
Средњи век у Јерменији карактеришу периоди великог културног успона и бруталних страних доминација. Након арапских освајања у 7. веку, династија Багратуни (Багратиди) успела је да обнови краљевство 885. године, што је покренуло „златни век” обележен економским просперитетом и архитектонским чудима у престоници Анију, који је бројао преко 100.000 становника. Међутим, византијска анексија Анија (1045) и инвазија Селџука (1064) разорили су ову државу, приморавши племиће да се повуку ка југу, где је основана Киликијска Јерменија (1198–1375). Киликија је постала кључни савезник крсташима, усвајајући европске војне тактике и феудалне елементе како би преживела претње Монгола и Мамелука. Падом Сиса 1375. године окончана је последња независна јерменска краљевина, а регион је утонуо у векове исламске владавине и унутрашње фрагментације.
Рано модерно доба дефинисано је поделом јерменских земаља између Османског царства и персијске династије Сафавида, кодификованом споразумом у Зухабу 1639. године. Унутар Османског царства, Јермени су функционисали као посебан милет са унутрашњом аутономијом под окриљем Јерменске апостолске цркве, али су као грађани другог реда (зимије) плаћали дискриминаторне порезе. На истоку, под персијском влашћу, шах Абас I је 1604. године спровео масовну депортацију око 400.000 Јермена у Нову Џулфу код Исфахана, како би ојачао своју економију путем њихове трговачке вештине у извозу свиле. Упркос поделама и присилним миграцијама, Јермени су очували свој културни идентитет кроз манастирску науку и рано прихватање штампарске пресе, која је омогућила ширење верске и световне литературе на народном језику.
Током 19. века, Јермени су доживели културни и национални препород, подстакнут Танзиматским реформама у Османском царству и руском експанзијом на исток. Јерменски национални устав из 1863. године реструктурирао је живот заједнице, јачајући утицај лаика кроз Националну скупштину. У руској источној Јерменији, након споразума у Туркменчају (1828), дошло је до развоја секуларног образовања и пораста писмености, иако је каснија русификација покушала да сузбије матерњи језик. Берлински конгрес из 1878. године, иако је обећавао заштиту Јермена, оставио је заједницу без стварних безбедносних гаранција против нерегуларних курдских снага, што је појачало фрустрације и радикализвало националистичке покрете који су тежили аутономији или независности.
Улазак Османског царства у Први светски рат довео је до најмрачнијег поглавља у историји овог народа. Оптужујући Јермене за сарадњу са Русијом и побуне у градовима попут Вана, османске власти су 24. априла 1915. почеле масовна хапшења интелектуалаца, након чега је уследио Закон о депортацији. Иако је званични разлог била војна безбедност, спровођење је резултирало маршевима смрти кроз пустиње, изгладњивањем и покољима који су однели животе између 600.000 и 1,5 милиона људи. Док већина историчара и преко 30 земаља ове догађаје препознају као геноцид са предумишљајем за истребљење хришћанског становништва, Турска их карактерише као трагичну последицу грађанског рата и узајамних злочина у ратној зони, негирајући специфичну намеру за уништење групе. Ова историјска дебата и данас оптерећује међународне односе, док Јермени широм света чувају сећање на своје жртве.
Након кратке независности Прве републике, Јерменија је 1920. године постала совјетска република. Совјетска интеграција донела је наглу индустријализацију, колективизацију земљишта и пораст писмености, али и сузбијање верских слобода и националне историје. Кључни извор будућих сукоба постављен је 1923. године, када је Стаљин доделио Нагорно-Карабах, област са убедљивом јерменском већином, аутономни статус унутар Азербејџанске ССР. Током деценија, незадовољство Јермена економским занемаривањем и културном асимилацијом расло је кроз бројне петиције, да би крајем 1980-их, под Горбачовљевом гласношћу, ескалирало у масовне протесте. Погром у Сумгаиту 1988. године и међуетнички сукоби означили су почетак распада совјетског мира и најавили крвави рат који ће уследити након проглашења независности.
Проглашењем независности 1991. године, Јерменија је ушла у Први рат за Нагорно-Карабах, који се завршио 1994. године јерменском контролом над енклавом и седам околних округа. Међутим, деценије „замрзнутог конфликта” прекинуте су 2020. године Другим ратом, у којем је Азербејџан повратио већи део територија. Ситуација је кулминирала у септембру 2023. године брзом азербејџанском офанзивом која је довела до потпуног егзодуса преко 100.000 етничких Јермена из Карабаха у матицу. Данас се Јерменија, под вођством Никола Пашињана, суочава са геополитичким заокретом ка Западу, замрзавајући учешће у ОДКБ-у и тражећи нове безбедносне гаранте након губитка поверења у Русију. Док се преговори о мировном споразуму настављају у 2025. и 2026. години, земља покушава да демаркира границе и сачува своју сувереност у изузетно нестабилном региону, ослањајући се на снагу свог идентитета и вере.
Демографија и географија
Према подацима од 1. јануара 2025. године, стално становништво Јерменије износи приближно 3.075.000 људи, што представља значајан пораст у односу на претходну годину услед великог прилива избеглица из Нагорно-Карабаха и имиграције из Русије. Упркос дугорочном тренду емиграције који је од деведесетих година одвео око милион људи из земље, недавни геополитички потреси стабилизовали су бројке. Етнички, Јерменија је изразито хомогена са 98,1% етничких Јермена, док мањине чине Језиди (1,2%), Руси (око 0,5%), Курди и Асирци. Већина становништва (63,7%) живи у градовима, при чему је скоро половина сконцентрисана у главном граду Јеревану, док се планинска рурална подручја суочавају са депопулацијом због ниске стопе фертилитета од 1,6 деце по жени и одласка младих.
Јерменска дијаспора је далеко бројнија од матице и процењује се на између 5 и 9 милиона људи расејаних у преко 100 земаља света. Највећа заједница живи у Русији (између 1 и 2,5 милиона), а следе Сједињене Америчке Државе са популацијом од 500.000 до 1,5 милиона, посебно у Калифорнији, те Француска са око пола милиона припадника. Значајне заједнице постоје и у Грузији, Либану, Ирану и Аргентини, док је заједница у Сирији драстично смањена због грађанског рата на мање од 20.000 људи. Ова глобална мрежа, настала као последица геноцида из 1915. године и економских миграција, има кључну улогу у економији Јерменије, с обзиром на то да дознаке из дијаспоре редовно доприносе са 10–15% националном БДП-у.
Генетске студије потврђују изузетан континуитет Јермена са древним становништвом Јерменске висоравни из бронзаног доба, са врло мало спољних утицаја након 2000. године пре нове ере. Савремени Јермени носе генетски печат који чини око 70–80% анадолског неолитског порекла, допуњеног кавкаским и степским компонентама (10–20%), без значајнијих трагова семитских или туркијских примеса. Анализа митохондријалне ДНК показује мајчински континуитет дуг осам миленијума, док аутозомне анализе позиционирају Јермене као генетички изолат који је висораван користио као својеврсни „рефугијум” (уточиште). Чак и код заједница у дијаспори, основно јерменско порекло остаје интактно, што подржава тезу о стабилном и хомогеном етногенетском језгру које је опстало кроз миленијуме.
Генетика
Аутозомне ДНК студије потврђују да су Јермени генетички формирани током миленијумских процеса мешања у бронзаном добу, након чега је наступио период релативне изолације. Истраживања из 2016. и 2024. године идентификовала су кључне компоненте порекла које потичу од неолитских европских пољопривредника (око 29%), кавкаских ловаца-сакупљача и неолитских левантинских фармера (28%–53%). Значајно је да након 1200. године пре нове ере готово да нема спољних примеса, што Јермене чини генетичким изолатом са дубоким коренима у висоравни. Ови подаци демантују хипотезе античких писаца попут Херодота о балканском или фригијском пореклу Јермена, јер савремени геноми не показују значајно балканско наслеђе. Унутрашња подструктура је минимална и почела је да се јавља тек између 15. и 16. века, док главне компоненте (PCA) и даље позиционирају Јермене најближе древним становницима источне Јерменске висоравни.
Када је реч о мушким линијама, Y-хромозомске хаплогрупе Ј2а (26%), R1b (23%) и Ј1 (16%) доминирају јерменским генетским базеном. Специфично је да све гране хаплогрупе R1b код Јермена припадају подгрупи L584, која је изузетно ретка изван Кавказа и Блиског истока, што указује на локалну експанзију у бронзаном добу, а не на недавне степске миграције. Хаплогрупа G (G-M201) је такође значајна (10–15%) и представља староседелачку кавкаску линију која претходи доласку индоевропских језика. Регионалне разлике су присутне, па тако Јермени из Карабаха имају повишене фреквенције G и Ј2 у поређењу са западном дијаспором, што је последица вековне ендогамије. Генетске анализе не показују значајан прилив из туркијских или монголских извора, што додатно потврђује стабилност патерналних линија кроз историју.
Мајчинске линије, истражене кроз митохондријалну ДНК (mtDNA), показују још дубљи континуитет који сеже до 7.800 година у прошлост. Доминирају западноауразијске хаплогрупе попут H (28%), J (17%), U (14%) и T (10%), док су источноазијски утицаји готово непостојећи. Студије комплетних митогенома модерних Јермена показују најмању генетичку удаљеност од древних узорака пронађених на Јерменској висоравни из периода неолита и бронзаног доба. Око једне трећине идентификованих подхаплогрупа специфично је за јерменску популацију и развило се локално пре више од 3.000 година. Оваква малинарна стабилност, коју је кроз векове сеоба и ратова очувала верна посвећеност породици и традицији, јасно указује на то да су Јермени један од ретких народа који су задржали свој оригинални генетски идентитет од праисторије до данас.
Култура и друштво
Јерменска апостолска црква представља темељ националног идентитета, с обзиром на то да је Јерменија 301. године постала прва држава која је хришћанство усвојила као званичну религију. Као оријентално-православна деноминација која не прихвата одлуке Халкидонског сабора, она је кроз векове туђинских владавина била једини чувар јерменског језика и културе. Данас се око 92% становништва изјашњава као припадници ове цркве, док Устав из 1995. године признаје њен посебан статус националне цркве. Верске мањине су малобројне и чине мање од 10% популације, а међу њима су најзначајнији Језиди (око 35.000), протестанти (1%), католици, као и мале заједнице Јевреја и муслимана, који уживају верске слободе упркос доминантној улози већинске цркве.
Јерменски језик чини независну грану индоевропске породице и данас га говори око 6,7 милиона људи у два главна дијалекта: источнојерменском (званични у Јерменији) и западнојерменском (доминантан у дијаспори). Прекретница у историји народа догодила се 405. године када је Месроп Маштоц изумео јединствено јерменско писмо како би омогућио превод Светог писма и одупро се културној асимилацији. Књижевна традиција протеже се од класичног периода и дела Мојсија Хоренског, преко средњовековног мистицизма Григорија Нарекација, до модерног доба које је у 19. веку отворио Хачатур Абовјан својим напредним идејама. Овај континуитет писане речи омогућио је Јерменима да задрже свест о себи чак и када нису имали сопствену државу.
Јерменска архитектура препознатљива је по својим црквама од вулканског туфа са карактеристичним купалама и геометријском прецизношћу, што се најбоље види на примерима катедрале у Анију. Посебно место у светској културној баштини заузимају хачкари – камени крстови украшени невероватно детаљним орнаментима, којих широм света има преко 50.000 и који су под заштитом УНЕСКО-а. У сликарству су се истакли великани попут Ивана Ајвазовског и Мартироса Сарјана, док се примењена уметност негује кроз израду тепиха са мотивима нара, вез и обраду метала. Ови занати нису само декоративни, већ представљају жив пренос знања и симбола који повезују модерне Јермене са њиховим прецима из бронзаног доба.
Јерменска кухиња се заснива на свежим зачинима, месу и житарицама, са чувеним јелима као што су долма, хаш и лаваш хлеб. Посебан значај има кајсија, која се сматра националним воћем, као и древна традиција винарства која сеже хиљадама година у прошлост. Музичку сцену дефинише звук дудука, древног дрвеног инструмента меланхоличног тона, и рад етномузиколога Комитаса који је сачувао хиљаде народних песама. Фолклор је богат епским причама, попут епа „Сасунске паликуће”, који слави отпор и правду, преносећи кроз генерације моралне вредности и дух опстанка.
Породица је остала основна ћелија јерменског друштва, традиционално патријархална и вишегенерацијска, са јаким осећајем колективне одговорности. Иако је урбанизација довела до пораста нуклеарних породица, око 32% домаћинстава и даље чине проширене породице где више генерација живи заједно. Јерменска црква снажно промовише модел породице као „мале цркве”, где се кроз хришћанску етику чува етнички идентитет. Економске миграције су довеле до пораста броја домаћинстава која воде жене (18%), али конзервативне вредности и даље доминирају, чинећи породичну мрежу кључном за опстанак народа у матици и расејању, где се кроз заједништво и веру чува пламен јерменског бића.
Политика и спољни односи
Република Јерменија је унитарна парламентарна република чији је правни оквир дефинисан Уставом из 1995. године, уз кључне амандмане из 2015. који су извршили прелазак са полупредседничког на парламентарни систем. Председник државе има превасходно церемонијалну улогу и бира се на један седмогодишњи мандат, док извршну власт предводи премијер (Никол Пашињан од 2018. године), који управља Саветом министара. Законодавна власт припада једнодомној Народној скупштини са 101 чланом, који се бирају на петогодишњи мандат путем пропорционалног система са прагом од 5% за партије и 7% за савезе. Политичком сценом доминира владајућа партија „Грађански уговор”, израсла из „Плишане револуције”, док опозицију чине традиционалне и националистичке снаге попут Јерменске револуционарне федерације (Дашнакцутјун) и Републиканске партије.
Јерменски национализам, обликован у 19. веку као одговор на османску и руску власт, еволуирао је од културног препорода до иредентистичких тежњи за стварањем „Уједињене Јерменије”. Ове идеологије су свој врхунац достигле након Првог светског рата са Севрским споразумом (1920), који је Јерменији краткотрајно доделио 110.000 квадратних километара данашње источне Турске (тзв. Вилсонова Јерменија), пре него што су те одлуке поништене Лозанским миром (1923). У совјетско доба, ове тежње су мировале до 1988. године и покрета „Миацум” (уједињење), који је тражио издвајање Нагорно-Карабаха из састава Азербејџана. Иако су неке фракције заговарале и територијалне претензије према области Џавахети у Грузији, такви захтеви су остали маргинални, али иредентистичка реторика и даље оптерећује регионалне односе, сукобљавајући се са прагматичном реалношћу међународно признатих граница.
С обзиром на то да у расејању живи између 7 и 10 милиона Јермена, дијаспора представља моћан политички инструмент који активно утиче на спољну политику водећих западних земаља. Организације попут Америчког националног комитета Јерменије (ANCA) и Јерменске скупштине Америке (AAA) обезбедиле су Јерменији преко 2 милијарде долара помоћи од 1992. године и извојевале историјско признање геноцида од стране америчког Конгреса и председника Бајдена. У Француској, заједница од око 600.000 Јермена врши снажан притисак на званични Париз, што резултира војном помоћи Јеревану и оштрим осудама Азербејџана. Ипак, овакво деловање често доводи до унутрашњих трвења када се приоритети дијаспоре сукобе са прагматичним уступцима матице.
Контроверзе и међуетнички односи
Сукоби између Јермена и муслиманских група (Арапа, Селџука, Османлија и Азербејџанаца) протежу се кроз миленијум, почевши од арапских освајања у 7. веку која су Јерменима наметнула статус зимија и порез џизју. Док су рани сукоби били релативно ограничени, инвазије Селџука у 11. веку донеле су масовна разарања градова попут Анија и велика страдања цивила. Тензије су ескалирале у 19. веку унутар Османског царства, кулминирајући Хамидијанским масакрима (1894–1896) где је страдало између 80.000 и 300.000 Јермена, на шта су јерменске револуционарне групе одговориле нападима на муслиманска села како би изазвале међународну интервенцију. Овај циклус насиља проширио се и на Кавказ, где су током 1905. године забележени крвави погроми са преко 10.000 мртвих на обе стране, док су током сукоба 1918. године обе заједнице починиле стравичне злочине – јерменске милиције су погубиле хиљаде муслиманских цивила у Ерзуруму и Вану, док турске архиве бележе око 500.000 муслиманских жртава у периоду од 1914. до 1920. године, што сведочи о обостраној трагедији током колапса империјалног поретка.
Питање геноцида над Јерменима из 1915. године остаје једна од најспорнијих тачака светске историографије. Јерменска страна тврди да је режим „Младотурака” спровео планирано истребљење 1,5 милиона људи кроз депортације у сиријску пустињу, поткрепљујући то исказима мисионара и дипломата. Насупрот томе, званична Турска тврди да су измештања била легитиман војни одговор на јерменске побуне и сарадњу са руском војском, посебно након устанка у Вану где су јерменске снаге масакрирале муслиманско становништво пре доласка Руса. Турски историчари наводе да је број јерменских жртава био између 300.000 и 600.000, те да су смрти биле последица болести, глади и ратног хаоса, а не предумишљене политике, наглашавајући истовремено страдање 2,5 милиона муслимана. Спор се води око правне дефиниције намере за уништење групе, где међународна заједница све више прихвата јерменски наратив, док Турска инсистира на заједничкој историјској комисији и увиду у све архиве како би се расветлила истина.
Сукоб око Нагорно-Карабаха, области која је међународно призната као део Азербејџана, али са већинским јерменским становништвом, прошао је кроз неколико крвавих фаза. Након Првог рата (1991–1994), јерменске снаге су контролисале не само Карабах већ и седам околних округа, што је чинило око 20% територије Азербејџана и довело до расељавања преко милион Азербејџанаца, упркос четири резолуције Савета безбедности УН које су захтевале повлачење. Други рат 2020. године завршен је азербејџанском војном победом и повратком већег дела окупираних земаља, да би коначни преокрет наступио 19. септембра 2023. године. Муњевитом војном акцијом која је трајала мање од 24 сата, Азербејџан је успоставио пуну сувереност, што је резултирало егзодусом готово целокупног јерменског становништва (између 100.000 и 120.000 људи) у матицу. Овим је окончана три деценије дуга сепаратистичка власт, а Република Нагорно-Карабах званично је престала да постоји 1. јануара 2024. године, остављајући пред Јерменијом тежак задатак збрињавања избеглица и тражења новог пута ка миру у региону.
Значајне личности
Месроп Маштоц и Григорије Просветитељ представљају темељне личности јерменске духовности и културе, при чему је први 405. године створио јерменско писмо од 36 слова ради превода светих списа, док је други око 301. године преобратио краља Тиридата III у хришћанство, чиме је Јерменија постала прва хришћанска држава на свету. У области науке и проналазаштва, Рајмонд Вахан Дамадијан конструисао је 1977. године први скенер за магнетну резонанцу (MRI), Лутер Џорџ Симџијан патентирао је прототип првог банкомата (ATM) 1960. године, док је астрофизичар Виктор Амбарцумјан утемељио теоријску астрофизику концептом звезданих асоцијација. Светску славу у музици стекли су композитор Арам Хачатуријан, познат по балетима „Гајане” и „Спартак” који интегришу фолклорне мотиве у симфонијске форме, те Шарл Азнавур, легендарни француски шансоњер јерменског порекла са преко 100 милиона продатих плоча. Политичку историју новијег доба обележили су Никола Пашињан, који је на власт дошао 2018. године кроз „Плишану револуцију”, и Гарегин Нжде, војни стратег и творац националистичке идеологије цегакронизма која је наглашавала очување јерменског бића током турбулентног 20. века.
0 Коментари