Трансформација средњовековне правне мисли
Након пада Римског царства и успона германских краљевина, правна мисао је била обликована свешћу о потреби за општом коришћу и спречавањем злоупотребе власти. Учењаци тог времена, углавном припадници клира, наглашавали су да „добар владар” мора доносити законе за Бога и сам се потчинити истим правилима која намеће својим поданицима. Ипак, опстанак германских обичаја попут приватне освете довео је до слабљења краљевске моћи крајем 9. века, чиме је способност владара да „стварају закон” била дубоко уздрмана све до 12. века.
Повратак римског права и апсолутизам
Поновно откриће Јустинијановог зборника права у 12. веку изазвало је револуцију у поимању власти широм хришћанског запада. Настала су два супротстављена табора: присталице владаревог „апсолутизма”, који су се позивали на римске афоризме да је владар изнад закона (princeps legibus solutus est), и заговорници заједнице. Први су тврдили да народ преноси сву своју моћ на принца, док су други у истим текстовима проналазили аргументе да власт треба да буде подређена праву и да народ има право да мења лоше законе.
Улога обичаја и „разумна” заједница
Током 12. века јавља се теорија о супериорности општег обичаја над владаревим законом. Сматрало се да локалне заједнице поседују „извесно знање” које им омогућава да одступе од општих правила ако то чине мудро и у складу са разумом. Овај концепт је присилио владаре да своје законодавство ускладе са традицијом и разумом, отварајући пут принцу да укида само „лоше” обичаје, делујући такође на основу сопствене моралне свести и знања.
Аристотелов утицај и политичка свест
Откриће Аристотелових дела „Етика” и „Политика” средином 13. века додатно је обогатило расправу о заједници. Човек је дефинисан као „политичка животиња” чија је врлина љубав према заједничком добру. То је довело до дебата о правима мноштва; док су неки правници народ посматрали као „правно малолетан” под туторством принца, други су почели да заговарају способност народа да активно учествује у јавним пословима и даје сагласност на владареве одлуке.
Претече модерне државе и конституционализма
До краја 15. века, политичка мисао се развила ка идејама које наговештавају модерни конституционализам и „правну државу”. Све више се истицала потреба за дијалогом између монарха и народа у стварању закона, а поједини мислиоци, попут Марсилија из Падове, наговештавали су суверенитет народа. Иако потпуна подела власти још није била остварена, ове идеје су поставиле темељ за касније демократске процесе, насупрот којима ће се у 16. и 17. веку развити теорије о апсолутној власти монарха.
