Ашкалије и балкански Египћани представљају две сродне мањинске заједнице које говоре албанским језиком и претежно насељавају простор Косова, Србије, Северне Македоније, Албаније и Црне Горе, где су званично признате као засебне етничке групе одвојене од Рома и већинског албанског становништва. Иако деле сличне социоекономске обрасце са ромском заједницом, ове групе су свој савремени идентитет учврстиле крајем 20. века, нарочито након рата на Косову 1999. године, када су многи почели да се идентификују кроз ове термине како би избегли стигматизацију или остварили посебна мањинска права. Њихови наративи о пореклу се значајно разликују: док Ашкалије често призивају претке из древне Персије или Рима, балкански Египћани тврде да потичу од египатских досељеника из времена фараона, мада историјски извори и генетске студије сугеришу да ове групе вероватно потичу од ромских популација које су се на Балкан доселиле у средњем веку и временом се језички асимиловале са Албанцима. Статистички подаци показују да на Косову према попису из 2011. живи 15.436 Ашкалија и 11.524 Египћана, док у Северној Македонији (попис 2021) има 2.406 Египћана, а у Црној Гори 1.539. Упркос сталној маргинализацији, сегрегацији и ниској стопи образовања, ове заједнице одлучно одбацују ромски идентитет и кроз међународне платформе (често под заједничком одредницом РАЕ – Роми, Ашкалије, Египћани) теже већој интеграцији у албанско друштво, истовремено одржавајући своје специфичне културне митове који их конституишу као аутентичне балканске народе.
Терминологија и идентитет
Ашкалије се самоидентификују као посебна етничка група са дубоким културним и језичким везама са Албанцима, при чему већина користи албански као матерњи језик и оштро одбацује било какву повезаност са ромском заједницом. Њихови наративи о пореклу варирају од тврдњи о пореклу из древног града Ашкелона у Палестини до теорија о римским колонистима из Италије, што служи као механизам за супротстављање стигми коју носи ромски идентитет. Балкански Египћани, с друге стране, негују фолклор о досељавању из Египта у 14. или 15. веку, позивајући се на фараонско наслеђе као симбол древне цивилизованости. Пре касних деведесетих година 20. века, припадници обе групе су се у пописима често изјашњавали као Албанци, Турци или муслимани, да би након рата на Косову 1999. године ове идентитетске одреднице постале кључне за афирмацију проалбанске лојалности и остваривање мањинских права у новом политичком оквиру.
Упркос овим аутентичним народним предањима, научни консензус међу лингвистима и генетичарима сврстава Ашкалије и балканске Египћане у шири корпус ромске дијаспоре. Истраживања указују на то да је њихова етногенеза резултат стратегија реидентификације ради избегавања дискриминације („антициганизма”), при чему су групе које су говориле албански временом усвојиле називе попут „Египћани” или „Ашкалије”. Генетички подаци доследно потврђују присуство јужноазијских хаплогрупа, попут H-M82, које су карактеристичне за ширу ромску популацију и потичу са севера Индије из периода око 11. века. Историјски извори из османског периода документују присуство Рома (Çingene), али не бележе никакав масовни прилив становништва из Египта или Персије, док се средњовековне референце на „Египћане” у Европи тумаче као апокрифне легенде које су ромске групе користиле ради стицања патроната, а не као доказ о стварној сеоби са Нила.
Главне разлике између ове две групе леже у њиховој географској распрострањености и специфичним политичким циљевима. Ашкалије су претежно концентрисане у централном делу Косова, посебно у Косовом Пољу, и политички су снажно оријентисане ка албанском национализму, што доказује и формирање Демократске партије албанских Ашкалија 1999. године. Балкански Египћани су присутнији у западној равници Метохије, нарочито у Ђаковици, али имају значајне заједнице и у Северној Македонији и Црној Гори, где су често и званично признати као засебан ентитет (нпр. у попису Северне Македоније из 2002. године са 3.713 особа). Иако обе заједнице деле албански језик, Египћани још снажније инсистирају на потпуном одсуству ромских лексичких елемената у свом говору како би поткрепили тврдњу о неромском, аутохтоном пореклу. Ова стратешка диференцијација омогућава обема групама да кроз РАЕ платформу користе међународну помоћ, док истовремено на локалном нивоу теже вишем друштвеном статусу у односу на Роме који нису језички асимиловани.
Историјска позадина
Најранији записи о групама идентификованим као „Египћани” на Балкану потичу из византијских и словенских извора од 11. до 14. века, што сугерише њихово присуство пре масовног ширења Османлија. Теофилакт Охридски помиње „Египћанина” у 11. веку, док документи из манастира Ксиропотам (око 1325) и Дубровачког архива (1362) бележе појединце овог имена који су били интегрисани кроз бракове или се бавили златарством. У османском периоду, порески дефтери су ове заједнице систематизовали под термином Kibtiyan (Копти или Египћани), при чему су канун-наме султана Сулејмана из 1530. године кодификовале њихов статус као мобилне, али опорезиве популације која се бави металопрерађивачким занатима. За разлику од одређених ромских подгрупа у Влашкој, балкански Египћани нису били подвргнути масовном ропству, већ су били интегрисани у градске еснафе кујунџија и бакрача, посебно око Скопља и Призрена, где су плаћали ispenç (лични порез) на основу свог занатског статуса.
Током социјалистичке Југославије, државна политика је фаворизовала присилну седентаризацију и пролетаризацију номадских група, што је 1950-их довело до одузимања коња и кола и трајног насељавања Ашкалија и Египћана у урбане центре. Обавезно образовање на албанском језику на Косову убрзало је лингвистичку асимилацију, док је стратешко самоизјашњавање као „Албанац” у пописима (да би се избегла стигма или оствариле бенефиције) довело до тога да ове групе буду статистички невидљиве све до 1980-их. Иако је устав из 1974. номинално признао Роме као народност, Ашкалије и Египћани су дефакто остали апсорбовани у већински албански друштвени оквир. Економски прелазак са занатства на индустријски рад у градовима попут Приштине и Митровице донео је делимичну мобилност, али су ниска стопа писмености и запослености у поређењу са већином остали трајно обележје њиховог положаја унутар југословенске хијерархије.
Рат на Косову (1998–1999) представљао је кључну прекретницу која је довела до масовног расељавања преко 100.000 припадника РАЕ заједнице, који су бежали од српских снага, НАТО бомбардовања и каснијих осветничких напада албанских милитаната. Посткумановски период донео је насиље над групама које су виђене као српски колаборационисти, што је најтеже погодило Роме, док су Ашкалије и Египћани искористили свој проалбански положај и наводну подршку ОВК како би се дистанцирали од оптужби за издају. Овај сукоб је катализовао јасну реидентификацију: да би избегли колективно кажњавање намењено Ромима и приступили међународној заштити, заједнице су 2000-их масовно прихватиле називе Ашкалије и Египћани. Резултат ове „идентитетске кристализације” јасно се види у попису из 2011. године, где је по први пут забележен значајан број од 15.436 Ашкалија и 11.524 Египћана као потпуно засебних ентитета у односу на 8.824 Рома.
Демографија и дистрибуција
Демографска слика Ашкалија и балканских Египћана на простору бивше Југославије обликована је поратном реидентификацијом и миграцијама, при чему Косово представља њихов примарни популациони центар. Према попису из 2011. године, на Косову је регистровано 15.436 Ашкалија (0,9% становништва) и 11.524 Египћана (0,7%), иако ОЕБС и међународне организације указују на значајан подбачај у бројању због расељавања и бојкота на северу. У Северној Македонији је 2021. године забележено 2.406 Египћана, док Србија, Црна Гора и Албанија заједно имају неколико хиљада припадника ових заједница, често наведених под друге категорије. Посебно је специфичан изразит „младалачки бум” код Ашкалија, чија је просечна старост од 26,5 година најнижа међу свим мањинама на Косову, што је директна последица високе стопе фертилитета која компензује масован одлазак радно способних мушкараца у западну Европу.
У погледу насељавања, Ашкалије доследно преферирају урбане средине попут Приштине, Урошевца и Гњилана, где су историјски интегрисани у градску економију кроз трговину и занатство, док балкански Египћани показују мешовитији рурално-урбани образац, посебно у западној Метохији и Северној Македонији. Међутим, ова урбана концентрација је често праћена присилном гетоизацијом; након 1999. године формирана су неформална насеља попут Племетина и Магуре, која карактеришу подстандардни услови становања, недостатак основне инфраструктуре и социјална изолација. Економски притисци су последњих година додатно интензивирали сеобу из села у градове, али су ти процеси, према извештајима Европске уније, додатно продубили стамбену несигурност и инфраструктурну рањивост ових заједница, стварајући изоловане енклаве унутар већинских албанских градова.
Рат на Косову изазвао је масовни егзодус преко 100.000 припадника РАЕ заједнице, а постконфликтни период обележили су неуспешни повратци и секундарно расељавање због нерешених имовинских права и етничких напетости. Посебно трагично поглавље представља боравак око 600 породица у контаминираним УН камповима код Митровице (Чесмин Луг и Лепосавић), где је забележена епидемија тровања оловом са трајним последицама по здравље деце. Истовремено, принудна репатријација из земаља ЕУ, која је током једне деценије обухватила преко 50.000 људи, често је завршавана поновним илегалним одласцима због екстремне незапослености која у овим заједницама прелази 75%. Током 2020-их, миграциони трендови су еволуирали из чисто избегличких у економске, па млади и образованији припадници Ашкалија и Египћана све чешће траже азил у Немачкој, спајајући породице и тражећи излаз из укорењене социјалне искључености.
Језик и лингвистика
Ашкалије и балкански Египћани су готово у потпуности лингвистички асимиловани у албанско говорно подручје, при чему албански језик служи као матерњи језик (L1) за готово све чланове обе заједнице на Косову и у суседним регионима. Овај лингвистички профил је толико доминантан да се албански користи конзистентно и у јавној и у приватној сфери, што овим групама омогућава лакшу социоекономску интеграцију, приступ образовању и запошљавање унутар албанске већине. Док старији чланови заједнице, обликовани у периоду социјалистичке Југославије, често поседују висок степен билингвизма са српским језиком, млађе генерације су скоро искључиво монолингвалне на албанском, што је додатно подстакнуто обавезним школовањем на овом језику након 1999. године. У пограничним областима Северне Македоније и Црне Горе може се срести и употреба македонског или турског језика, али одсуство аутентичног и јединственог групног језика често слаби унутрашњу кохезију заједница, чинећи их подложним даљој културној конвергенцији са већинским народима.
Кључна диференцијација између ове две групе лежи у њиховом односу према ромском језику и његовим дијалектима. Код Ашкалија се повремено може уочити парцијално задржавање елемената арли дијалекта ромског језика, који се користи унутар специфичних породичних мрежа ради културне диференцијације, иако је свеобухватна течност изузетно ретка. Насупрот њима, балкански Египћани униформно и категорички поричу било какву историјску или тренутну употребу ромског језика, инсистирајући на албанском или македонском као својим изворним језицима како би поткрепили тврдњу о неромском пореклу. Ипак, лингвистичка истраживања и лексичка поређења често откривају присуство индоаријских позајмљеница у говору Египћана – посебно термина везаних за сродство и занате – који су идентични онима у балканским ромским дијалектима. Код младих испод 30 година у обе заједнице, активно познавање ромских елемената је практично ишчезло, остављајући само пасивно разумевање код малог броја појединаца, што убрзава потпуно језичко стапање са већинским албанским становништвом и додатно еродира остатке специфичног лингвистичког наслеђа.
Култура и друштвене праксе
Традиционална економија Ашкалија и балканских Египћана дубоко је укорењена у занатству, при чему је обрада метала вековима представљала примарни извор прихода и стуб идентитета обе групе. Египћани су се још од османског периода специјализовали за ковачки занат, производећи пољопривредне алате и украсе широм Косова, Албаније и Македоније, док су Ашкалије биле препознатљиве као кујунџије и калајџије, израђујући бакарно посуђе кроз еснафске мреже. Осим металургије, значајан део заједнице бавио се музиком, попут познате македонске египатске породице Мајовци која је неговала свирање на зурлама и бубњевима, док су секундарне делатности обухватале плетење асура и израду метли. Након економске транзиције 1990-их, пропаст државних радионица и индустријализација потиснули су ове занате у неформалну сферу, приморавајући заједнице на уличну продају, препродају секундарних сировина и ситну трговину, чиме је занатска вештина постала маргинализована, али не и потпуно угашена на локалним пијацама попут призренске.
Верски идентитет Ашкалија и Египћана готово је у потпуности везан за сунитски ислам, који су масовно прихватили током османске владавине, чиме су се и теолошки и културно ускладили са већинским албанским муслиманским становништвом. Иако египатски наратив истиче древне фараонске корене, у њиховој пракси нема трагова паганских ритуала; верски живот је у складу са ханефијским мезхебом, мада је општа побожност често номинална. Истраживања на Косову показују да, иако се преко 95% популације изјашњава као муслимани, редовни одлазак у џамије на петак-намаз је испод 20%, док се већи нагласак ставља на прославе Бајрама и пост током Рамазана, који служе као кључни моменти социјалне кохезије. Верске границе су додатно ојачане строгом ендогамијом, па су бракови са православним хришћанима (Србима или Македонцима) изузетно ретки, што помаже очувању заједнице у изразито подељеним етничким срединама.
Породична структура ових заједница је изразито патријархална, са снажним ауторитетом најстаријег мушкарца и широким мрежама сродства које пружају економску заштиту кроз кумства и ритуалне везе. Иако се у урбаним срединама прелази на нуклеарне породице, рурални делови и даље негују вишегенерацијска домаћинства са високом стопом фертилитета (просечно 5–8 деце), што резултира младом популацијом упркос и даље приметној смртности одојчади. Обичајно право често укључује преговоре о „цени невесте” (слично албанском обичају mitë), а иако су у опадању, незванични рани бракови у добу од 15–16 година и даље су присутни у традиционалнијим круговима. Родне улоге су строго подељене: жене су углавном посвећене домаћој сфери и одгоју деце, а рани бракови често прекидају образовање девојчица, чиме се затвара круг социоекономске неједнакости, док се истовремено кроз гостопримство и солидарност одржавају вредности сличне ширем албанском друштвеном коду.
Социоекономски статус
Образовни нивои међу Ашкалијама и балканским Египћанима на Западном Балкану остају забрињавајуће ниски, при чему око 60% младих из ових заједница не наставља школовање након обавезног основног образовања. У Косову су диспаритети посебно изражени: свега 24% деце из РАЕ заједница (Роми, Ашкалије, Египћани) заврши средњу школу, док је тај проценат код већинског становништва чак 87%. Слична ситуација је и у Албанији, где тек 49% Египћана заврши нижу средњу школу. Девојчице се суочавају са додатним баријерама попут раних бракова и породичних приоритета који домаће улоге стављају испред стицања дипломе. Иако постоје афирмативне мере попут квота за упис, функционална неписменост и даље представља велики изазов због нередовног похађања наставе и сегрегације, док унутрашњи фактори, као што је скептицизам према користи формалног образовања у односу на традиционалне занате, додатно доприносе раном напуштању школа.
Економска ситуација ових заједница на Косову је алармантна, са стопом незапослености која премашује 90% према подацима Канцеларије за питања заједница из 2022. године. Већина радно ангажованих припадника Ашкалија и Египћана опстаје у неформалном сектору, бавећи се сакупљањем секундарних сировина, уличном продајом или сезонским физичким пословима, што доноси минималне и нестабилне приходе. Традиционалне вештине обраде метала и кујунџијског заната остају неискоришћене у модерној економији због недостатка формалне сертификације и стручних обука. Посебно је забрињавајућа стопа незапослености младих од око 75%, док проценат оних који се не школују нити су запослени (NEET) износи чак 78%. Чак и уз програме професионалне рехабилитације, прелазак на одрживо запослење је изузетно низак, па је до 2020. године мање од 10% учесника таквих програма успело да обезбеди дугорочно запослење.
Екстремно сиромаштво погађа огромну већину ових домаћинстава; на Косову је 2013. године чак 92,9% РАЕ породица живело испод националне линије сиромаштва, док је тај број код општег становништва био 29,7%. Вишедимензионално сиромаштво обухвата и недостатак основне инфраструктуре, па 87,5% домаћинстава нема адекватне санитарне услове, а 76,4% нема приступ безбедној води за пиће. Заједнице се у великој мери ослањају на социјалну помоћ, која чини око 7% њихових прихода, али је обухват често ограничен због административних препрека. Самостално предузетништво је ретко и мање од 10% домаћинстава покушава да покрене сопствени посао, углавном у нискоквалификованим делатностима. Велики број чланова домаћинства (просечно 7 у Црној Гори) додатно оптерећује скромне ресурсе, док културне норме попут раних бракова и великих проширених породица, уз системску дискриминацију, настављају да одржавају зачарани круг зависности од спољне помоћи.
Дискриминација, сукоби и међугрупни односи
Антициганизам и насиље над Ашкалијама и балканским Египћанима на Косову достигли су врхунац током мартовских немира 2004. године, када су албанске групе нападале њихова насеља под оптужбом за наводну сарадњу са српским снагама. Према подацима Human Rights Watch-а, у овим нападима запаљено је више од 700 домова мањина, што је довело до масовног унутрашњег расељавања. Дискриминација се наставља кроз спорадичне физичке нападе и говор мржње, а посебно забрињавају инциденти из 2019. године када су се појавиле лажне гласине о отмицама деце, што је изазвало нападе на ашкалијска и египатска насеља. Извештаји ОЕБС-а указују на веома ниску стопу процесуирања злочина из мржње; на пример, 2016. године само шест случајева је стигло до правосуђа, што доприноси општем неповерењу ових заједница у институције и страху од одмазде.
Политички идентитет Ашкалија на Косову снажно је везан за албанске партије, што одражава њихову језичку и верску блискост, док су Роми чешће перципирани као наклоњени српској политици, што је продубило поратне поделе. У косовском изборном систему, Устав гарантује четири резервисана места за РАЕ заједнице (по једно за Роме, Ашкалије и Египћане, плус једно додатно), што политичке партије попут Демократске ашкалијске партије Косова (PDAK) користе за улазак у коалиције са водећим албанским странкама. Иако академска заједница ове групе често посматра као асимиловане подгрупе шире ромске популације, Ашкалије и Египћани одлучно одбацују ромску категоризацију, сматрајући је негирањем свог јединственог порекла. Ове дебате нису само теоријске већ имају и практичне последице на поделу међународне помоћи и политичку заступљеност, где се свака група бори за очување сопствене аутономије и избегавање социјалне стигме.
Учешће у регионалним сукобима, нарочито током рата на Косову (1998–1999), било је дефинисано стратегијама преживљавања, па су се поједини припадници Ашкалија придружили Ослободилачкој војсци Косова (ОВК) под вођством Сабита Гашија. Са друге стране, балкански Египћани су углавном остали неутрални или су били жртве присилног расељавања од стране српских снага, али су упркос језичкој блискости са Албанцима претрпели тешке поратне репресалије. Уништено је преко 80 ашкалијских и египатских насеља током и непосредно након сукоба, а оптужбе за колаборационизам довеле су до колективног кажњавања и прогона хиљада људи у Србију или западну Европу. Сведочења пред Хашким трибуналом потврђују да су ове мањине биле разапете између сукобљених страна, при чему су њихове лојалности често биле диктоване непосредним безбедносним претњама, а не идеолошким убеђењима, што је резултирало дубоким траумама и фрагментацијом заједнице.
Савремене политике и развој
Стратегије националне интеграције на простору Западног Балкана током 2020-их фокусиране су на квоте и афирмативне мере, али са веома ограниченим успехом у пракси. У Косову је влада усвојила Стратегију за унапређење права Рома и Ашкалија (2022–2026) која прописује квоту од 10% за запошљавање мањина у јавном сектору, међутим, извештаји о спровођењу показују да је стварна заступљеност у многим општинама и даље испод 1%. Слични механизми постоје у Северној Македонији и Србији, где су квоте део претприступних преговора са ЕУ, али недостатак мониторинга и неусклађеност квалификација доводе до тога да ова радна места остају упражњена или се попуњавају на начин који подстиче зависност од резервисаних позиција уместо стварне конкурентности. Док ове мере нуде формални приступ државним пословима и потенцијалну стабилизацију прихода, структурне баријере попут непотизма и образовних дефицита често обесмишљавају законске оквире, претварајући интеграцију у бирократску вежбу без суштинског учинка на терену.
Међународна помоћ, првенствено каналисана кроз Савет Европе и Инструмент за претприступну помоћ (ИПА) Европске уније, усмерила је преко 100 милиона евра од 2021. године на пројекте становања, легализацију неформалних насеља и образовне програме за РАЕ заједнице. Иако су ови фондови омогућили стипендирање и реновирање кућа, ефикасност помоћи често подрива системска корупција у државама корисницама; на Косову, на пример, ниска стопа одузимања имовине стечене корупцијом директно утиче на расподелу средстава намењених најугроженијима. Критичари ових програма истичу да дуготрајно спољно финансирање може ненамерно ојачати циклусе зависности и демотивисати заједнице за самосталне иницијативе, посебно када се фокус ставља на краткорочну помоћ уместо на системска решења попут дигитализације матичних књига ради решавања проблема апатридије (бездржављанства), који и даље погађа хиљаде Ашкалија и Египћана.
Резултати ових напора у првој половини 2020-их показују скромне помаке у основном образовању, али и даље поражавајућу слику у запошљавању и социјалној интеграцији. Иако су стопе напуштања основних школа смањене, учешће у средњем образовању је испод 40%, чему значајно доприноси висока стопа раних незваничних бракова (преко 85% међу погођеном омладином), што несразмерно погађа девојчице. Незапосленост одраслих припадника Ашкалија и Египћана на Косову стагнира на нивоу изнад 90%, док стопа незапослености младих од 75% изазива нови талас миграција ка земљама ЕУ, вођен економском искљученошћу, а не само ратним наслеђем. Емпиријски показатељи сугеришу да квоте и помоћ производе мале помаке у упису у школе, али не успевају да ублаже дубину сиромаштва без промена унутар самих заједница у погледу вредновања формалног образовања и рада, као и без одлучније државне борбе против дискриминације у процесима запошљавања.
0 Коментари