Сејид Џамал ал-Дин ал-Афгани (око 1838–1897), рођен као Џамал ал-Дин Асадабади у персијској шиитској породици туркијског порекла, био је једна од најкомплекснијих и најутицајнијих интелектуалних фигура муслиманског света 19. века, који је, користећи привремено усвојени авганистански идентитет како би превазишао секташке поделе и олакшао приступ сунитској публици, постао глобални симбол отпора европском колонијализму. Током свог динамичног живота који га је водио од Индије и Авганистана до Египта, Османског царства и Европе, Ал-Афгани је проповедао панисламизам као кључни политички и културни одговор на британску и европску експанзију, истовремено се залажући за снажну реинтерпретацију исламских учења кроз призму рационалног истраживања и модерне науке. Као неуморни политички активиста, ментор реформаторима попут Мухамеда Абдуха, суоснивач пан-исламског часописа Urwat al-Wuthqa и учесник у бројним антирежимским заверама које су га често водиле у изгнанство, он је оставио наслеђе које до данас изазива оштре полемике: док га многи славе као претечу исламског препорода и модернизације, критичари указују на његове опортунистичке маневре, сумњива езотерична повезивања и дуготрајне расправе о томе да ли је његов рационализам био аутентични покушај верске обнове или превасходно политички инструмент у борби против империјализма, која је свој крај доживела његовом смрћу у османском притвору у Истанбулу.
Рани живот и образовање
Сејид Џамал ал-Дин ал-Афгани рођен је 1838. године у селу Асадабад у персијској провинцији Хамадан, у породици која је припадала шиитском племству и тврдила да води порекло од пророка Мухамеда преко његове ћерке Фатиме. Иако је током свог каснијег политичког деловања стратегијски усвојио надимак „ал-Афгани” и тврдио да потиче из Авганистана како би лакше придобио сунитску публику и избегао политичка ограничења тадашње каџарске Персије, савремена историографија недвосмислено потврђује његово иранско порекло. Његово детињство у породици туркијског говорног подручја обележено је традиционалним васпитањем које му је пружио отац Сафдар, локални верски научник, чиме је стекао чврсте темеље у исламском праву и теологији, истовремено одрастајући у средини која је била изложена етничкој разноликости и социоекономским изазовима тадашњег иранског друштва.
Његово формално образовање започело је у Асадабаду, да би се потом наставило кроз интелектуална средишта попут Казвина, Техерана и Машхада, где је продубио знања из логике, фикха и калама. Кључни период његовог интелектуалног сазревања одиграо се током средине 1850-их година у престижним шиитским богословијама у Наџафу и Карбали, где је под вођством угледних муџтехида проучавао дела класичних мислилаца као што су Ибн Сина и ал-Сухраварди. Ово искуство му је омогућило да успешно синтетише рационалистичку филозофију (falsafa) са мистичним елементима суфизма и традиционалном исламском ученошћу, стварајући притом јединствен интелектуални оквир који ће касније користити у својим реформистичким критикама. До краја 1850-их, Ал-Афгани је поседовао изузетно широку ерудицију која је обухватала егзотеричне и езотеричне исламске традиције, чиме је поставио темеље за своје будуће пан-исламске и антиколонијалне активности.
Путовања и политички активизам
Током 1860-их година, Џамал ал-Дин ал-Афгани је започео своју политичку каријеру у Авганистану, где је, представљајући се као сунитски учењак, постао утицајни саветник Мухамеда Азам-кана током борби за власт након смрти Дост Мухамеда. У том периоду залагао се за радикалну модернизацију државе путем успостављања модерних школа, оснивања војних академија по османском узору и промовисања идеје о пан-исламском јединству као бедему против колонијалне експанзије Британије и Русије. Након пораза Азам-кана 1868. године, Ал-Афгани је протеран из Кабула, али његове идеје су утицале на потоње реформе авганистанског владара Шир Али-кана. Убрзо након тога, у Истанбулу 1870. године, његови покушаји да унапреди образовање кроз оснивање Империјалног универзитета сукобили су се са конзервативном улемом. Ал-Афганијева теза о изједначавању пророчког надахнућа са филозофским расуђивањем изазвала је оптужбе за јерес, што је резултирало његовим отпуштањем из савета и принудним напуштањем Османског царства 1871. године.
Током свог осмогодишњег боравка у Египту, који је започео 1870-их, Ал-Афгани је постао кључна фигура која је окупљала интелектуалце око идеје националног препорода и отпора европском економском утицају. На Универзитету Ал-Азхар промовисао је рационализам и филозофију као противљење колонијализму, што је узнемирило египатске власти и довело до његове депортације 1879. године. Након тога, Ал-Афгани се сели у Индију, где је кроз предавања и дело Оповргавање материјалиста (Al-Radd ʿalā al-dahrīyīn) оштро критиковао натуралистичке погледе сер Сајида Ахмеда Кана, за кога је веровао да превише попушта британским интересима. Његово заговарање муслиманског политичког мобилисања против британске владавине довело га је под будну присмотру колонијалних власти, које су га убрзо протерале из Индије, након чега се усмерио ка Европи како би наставио своју пан-исламску агенду.
У Европи, посебно у Паризу током 1883–1885. године, Ал-Афгани је у сарадњи са Мухамедом Абдухом покренуо утицајни часопис Al-Urwah al-Wuthqa, позивајући на џихад против британске окупације Египта и Судана. Његово деловање није било ограничено само на писану реч; путовао је кроз Лондон, Минхен и могуће Москву, активно радећи на стварању мреже за отпор колонијализму. Покушај да у Персији 1889. године подстакне административне реформе под покровитељством шаха Насир ал-Дина завршио се неуспехом и новим прогонством након што се сукобио са владајућом елитом око уступака страним силама. Последње године живота провео је у Истанбулу под присмотром султана Абдул Хамида II, где је, упркос званичном стипендирању за промоцију пан-исламизма, тајно подржавао опозиционе групе попут Младотурака и персијских дисидената. Ал-Афгани је преминуо у Истанбулу 1897. године, остављајући за собом наслеђе контроверзног реформатора чија је визија модернизације ислама често била у сукобу са ауторитарним режимима које је покушавао да трансформише.
Основни интелектуални ставови
Ал-Афганијева залагања за панисламизам нису била мотивисана пуком носталгијом за временима калифата, већ су представљала стратешки и политички одговор на сурову реалност европске колонијалне експанзије, унутрашњу фрагментацију и економску заосталост муслиманских друштава. Он је веровао да се политичка независност, културна виталност и економска снага муслиманске заједнице (ummah) могу повратити једино кроз колективну солидарност (ittihad al-Islam), која би превазишла секташке поделе између сунита и шиита. Своју визију је активно промовисао кроз различите иницијативе, попут кратковечног друштва Unum-ul-Quran у Меки, али пре свега кроз утицајни париски часопис Al-Urwah al-Wuthqa, који је суоснивао са Мухамедом Абдухом. У овим текстовима, Ал-Афгани је оштро критиковао слепо подражавање традиције (taqlid) и позивао на организован отпор империјализму, користећи аналогије попут немачког уједињења под Бизмарком како би илустровао моћ националне и верске кохезије.
Један од најзначајнијих интелектуалних подухвата Ал-Афганија било је настојање да докаже да ислам није препрека, већ покретач рационалног истраживања и научног напретка. У својој чувеној дебати са француским научником Ернестом Ренаном, он је оспорио тезу да је ислам инхерентно неспојив са слободном мишљу, наглашавајући да је стагнација муслиманских друштава резултат векова деспотске власти и сузбијања интелектуалне слободе, а не саме догме. Ал-Афгани је снажно заговарао оживљавање ijtihad-а (независног расуђивања), сматрајући га неопходним алатом за динамичну реинтерпретацију текстова у складу са савременим знањима. Иако је позивао на усвајање универзалне науке и технологије ради постизања економске независности, он је упозоравао да се то мора чинити без потчињавања западном материјализму, који је, по његовом мишљењу, еродирао моралну тканину Европе. Његов приступ је поставио темељ за касније исламске модернисте, инсистирајући на хармонији између етичких основа вере и емпиријског испитивања стварности.
Ал-Афганијева друштвена критика усредсређивала се на феномен istibdad-а или деспотизма, који је видео као корен свих политичких и моралних зала, тврдећи да неограничена монархијска власт директно води ка незнању, подређености и рањивости пред спољним непријатељем. Он је захтевао конституционалну власт и укључење народа у одлучивање, позивајући се на исламске принципе консултације (shura). Истовремено, у свом полемичком спису Оповргавање материјалиста, Ал-Афгани је жестоко напао западне материјалистичке идеологије, укључујући и примитивније облике економских доктрина тог времена, јер су, према његовим речима, одбацивањем метафизичке истине подривале моралне темеље друштва и оправдавале колонијалну експлоатацију. За Ал-Афганија, модернизација без духовног и етичког компаса није представљала напредак, већ пуку имитацију која води у друштвени распад, због чега је инсистирао на синтези где научна истраживања служе узвишеним моралним циљевима човечанства.
Главне контроверзе и критике
Питање идентитета Џамала ал-Дина ал-Афганија представља једну од највећих историографских загонетки 19. века, при чему данашња наука, упркос његовим упорним тврдњама да је рођен у Авганистану, недвосмислено потврђује његово персијско и шиитско порекло. Анализом османских архива, породичних записа и детаља из његових раних путовања, истраживачи попут Ники Кеди и Елија Кедурија доказали су да је Ал-Афгани рођен у селу Асадабад, у близини Хамадана у Ирану. Његово усвајање авганистанског псеудонима и сунитског идентитета било је, према консензусу историчара, пажљиво осмишљена стратегија како би избегао секташке предрасуде у сунитском окружењу Османског царства, Индије и Египта, као и да би се дистанцирао од политичких притисака каџарске Персије. Иако неки авганистански националисти и даље инсистирају на његовом авганистанском пореклу, већина савремених научника предност даје емпиријским доказима, док се у самом Ирану он с поносом слави под именом Џамал ал-Дин ал-Асадабади, што представља коначну верификацију његовог етничког и регионалног порекла.
Поред идентитетских контроверзи, Ал-Афганија су кроз целу каријеру пратиле оптужбе за фримасонерију, окултизам и верску хетеродоксност, што је често коришћено као оружје од стране његових конзервативних противника. Његово чланство у масонским ложама у Египту током 1870-их није било мотивисано езотеричним интересовањима, већ прагматичном потребом за стварањем тајне мреже за политичку агитацију против британског утицаја и владавине кедива Исмаила. Ипак, његов рационалистички приступ тумачењу ислама, који је фаворизовао иџтихад (независно расуђивање) наспрам слепог праћења традиције, изазвао је реакције верских власти које су га оптуживале за јерес и пантеизам. Критичари попут Елија Кедурија су чак тврдили да је Ал-Афгани под плаштом исламске реторике скривао сопствени секуларизам и „неверство”, док су се оптужбе о везама са теозофијом и окултизмом (попут његових наводних сусрета са Сен-Ивом д'Алвејдром) често темељиле на анегдотама и постхумним наративима, а не на проверљивим чињеницама о чланству у окултним друштвима.
Коначно, политичка каријера Ал-Афганија често је обележена оптужбама за опортунизам и недоследност, при чему су његови критичари истицали како је лако мењао савезнике и ставове у складу са тренутним приликама. Од његовог деловања у Авганистану, где је прво био саветник емира да би након сплетки био протеран, преко његове улоге у египатском устанку, па све до сложених и контрадикторних односа са османским султаном Абдул Хамидом II и персијским шахом Насир ал-Дином, Ал-Афгани је показао изразиту прилагодљивост. Иако је критиковао стране концесије у Персији (попут чувене Дуванске побуне) и истовремено предлагао савезе са руским империјализмом ради сузбијања британског утицаја, његови заступници тврде да су ово били прагматични одговори на аутократску репресију и геополитичку флуктуацију тог времена. Упркос различитим тумачењима његових мотива, образац његовог деловања остаје предмет жестоких дебата, где се преплићу слике о њему као о „политичком авантуристи” и као о неуморном борцу чија је стратегија захтевала константно балансирање на ивици између револуционарног идеализма и политичког реализма.
Кључна дела и списи
Главна дела Џамала ал-Дина ал-Афганија, међу којима се посебно издвајају полемички спис Al-Radd ʿalā al-Dahriyyīn („Оповргавање материјалиста”) и утицајни париски часопис Al-ʿUrwah al-Wuthqā, представљају интелектуалну окосницу његове борбе против колонијализма и верске стагнације. У „Оповргавању материјалиста”, написаном у Индији око 1881. године, Ал-Афгани систематично критикује детерминистички материјализам и атеистички позитивизам, тврдећи да они подривају моралне темеље друштва и социјалну кохезију, док истовремено брани тезу да је ислам суштински компатибилан са научним истраживањем, под условом да оно не одбацује метафизичке истине. Часопис Al-ʿUrwah al-Wuthqā, који је покренуо са својим најближим учеником Мухамедом Абдухом 1884. године, постао је гласноговорник панисламизма, позивајући муслимане широм света да превазиђу унутрашњи деспотизам и „слепо подражавање” (taqlid), те да обнове своју снагу кроз ijtihad (независно расуђивање). Иако су ова дела често била подвргавана цензури или ограничавана од стране колонијалних и аутократских власти, њихове идеје су се кришом шириле, инспиришући генерације муслиманских реформатора да на политичке поразе и економску заосталост одговоре модернизацијом образовања и политичким јединством, уместо фатализмом.
Утицај који је Ал-Афгани извршио на своје ученике, пре свега на Мухамеда Абдуха и Мухамеда Рашида Риду, трансформисао је његов активизам у дуготрајан реформистички покрет који је преобликовао модерну исламску мисао. Абдух, као један од најутицајнијих египатских муфтија, преточио је Ал-Афганијеве идеје у институционалне реформе, залажући се за увођење логике и природних наука у наставни програм Универзитета Ал-Азхар, док је у свом капиталном делу Risālat al-Tawḥīd систематизовао визију ислама као динамичне вере способне за моралну и политичку обнову. Ова интелектуална линија даље се развила кроз рад Рашида Риде и часописа Al-Manār, који је Ал-Афганијеве позиве на солидарност повезао са модерним концептом салафизма и уставног парламентаризма, као и кроз напоре интелектуалаца попут Касима Амина, који је Ал-Афганијев рационализам применио у борби за образовање жена. Иако су се његови следбеници у одређеним идеолошким питањима удаљавали од њега – на пример, Абдух је показивао већу наклоност ка институционалној реформи унутар постојећих структура – сви су задржали кључно Ал-Афганијево уверење: да склад између разума и објаве, уз одбацивање тираније и спољашње доминације, представља једини путоказ ка поновном стицању политичког и интелектуалног делања муслиманског света.
Смрт и трајно наслеђе
Последње године живота Џамала ал-Дина ал-Афганија протекле су у Истанбулу, где је под покровитељством султана Абдул Хамида II покушао да промовише панисламистичке иницијативе, али је убрзо пао под „часну присмотру” након што су га османске службе почеле доживљавати као опасног агитатора. Тензије су ескалирале 1896. године након атентата на персијског шаха Насир ал-Дина, који је извршио његов бивши ученик Мирза Реза Кермани, позивајући се на Ал-Афганијеву критику тираније. Иако је султан одбио да га изручи Персији, Ал-Афганијева слобода је била драстично ограничена све до његове смрти од рака вилице у марту 1897. године. Сахрањен је у Истанбулу, да би 1944. године његови посмртни остаци били пренети у Кабул, чиме је авганистанска влада покушала да потврди своје претензије на његов идентитет, што додатно сведочи о симболичном значају који је ова фигура попримила након смрти.
Његово наслеђе у контексту исламског препорода (нахуда) огледа се пре свега у промовисању панисламског јединства као одбрамбеног механизма против колонијализма, при чему је Ал-Афгани инсистирао да се муслиманска снага не може повратити кроз пасивну традицију, већ кроз активно обнављање (ijtihad) и усвајање модерних знања. Његово заговарање рационалног тумачења Курана инспирисало је генерације реформатора, укључујући и покрете који су израсли из његовог круга, попут Муслиманског братства, који су у његовом раду препознали темеље политичке свести о потреби за суверенитетом. Ипак, овај утицај није остао без озбиљних критика, па је тако историчар Ели Кедури утицајно окарактерисао Ал-Афганија као „политичког авантуристу” и агностичког манипулатора који је исламску реторику користио само као средство за постизање личних амбиција, док му конзервативни теолози замерају што је својим модернистичким идејама, попут прихватања западних парламената, утро пут секуларизацији и културној ерозији муслиманских друштава.
Савремена научна ревизија његовог лика и дела указује на дубоку идеолошку хибридност која је често доводила до контрадикторности у његовим ставовима. С једне стране, Ал-Афгани је био бескомпромисни борац против западне доминације, али су његови критичари у дебатама попут оне са Ернестом Ренаном проналазили признања која су имплицирала потчињеност западном културном моделу или барем скептицизам према капацитетима догматског ислама за научни напредак. Ове противречности, у комбинацији са његовом спремношћу да прави савезе са различитим, па чак и супротстављеним политичким актерима, довеле су до тога да његова заоставштина данас варира од слике о неуморном визионару који је пробудио муслимански свет из стагнације, до слике о прагматичном опортунисти чија је стратегија, упркос великим амбицијама, резултирала ограниченим емпиријским успесима у сузбијању 19-вековног колонијалног утицаја.
0 Коментари