Златни стандард арапске драме у транзицији
Рамазан у арапском свету традиционално је време за пост и молитву, али и за премијере дуго очекиваних ТВ серија које породице масовно прате након ифтара. Сиријска телевизијска продукција деценијама се сматра „златним стандардом” региона, надмашујући египатску кинематографију и либанску поп музику својом специфичном естетском и социјалном тежином. Након четрнаест година грађанског рата и пада династије Асад почетком 2026. године, ова индустрија сада покушава да пронађе своје место у новом поретку. Уметници који су годинама били подељени на оне у егзилу и оне који су остали у земљи, поново се уједињују како би обновили културни утицај Сирије.
Телевизија као платформа за слободу изражавања
Током Асадове владавине, када је политичко изражавање било строго ограничено, телевизија је постала главно уточиште за уметнике и интелектуалце који су кроз драме суптилно померали границе цензуре. Данас се у Сирији снимају серије о донедавно забрањеним темама, укључујући тортуру у државним затворима и историјске трагедије попут масакра у Хами 1982. године. Пример тога је серија „Сиријски непријатељи” (Al-Souriyoun al-Aada), заснована на роману који је био забрањен под Башаром ал-Асадом због мрачног приказа сиријске историје.
Повратак прогнаних звезда и болно помирење
Пад претходног режима омогућио је повратак истакнутих глумаца који су годинама живели у изгнанству због противљења диктатури. Један од њих је Џихад Абдо, некадашња звезда која је у САД морала да гради каријеру испод почетка, чак и да мења име због предрасуда. Његов повратак у Дамаск и рад на новим пројектима симболизују наду у национално помирење. Абдо сматра да забавна индустрија има одлучујућу улогу у зацељивању дубоких рана рата, показујући да људи са различитим политичким ставовима могу поново да стварају заједно.
Изазови нових власти и цензуре
Иако је простор за слободу говора сада шири, производња се суочава са новим препрекама у виду неискуства тренутних власти и притисака са друштвених мрежа. Редитељи попут Алеита Хаџа указују на проблеме са цензорима којима је потребно време да науче како да се опходе према уметничком стваралаштву. Такође, поједине продукције су на мети јавности због ангажовања глумаца који су донедавно били блиски претходном режиму, што Хаџо критикује, наглашавајући да политика не би смела да одређује кастинг у уметности.
Неизвесна будућност послератне драме
Иако привремени председник Ахмед ал-Шара изражава лично интересовање за подршку драми, остаје питање колико ће нова власт дозволити отворену критику проблема који се јављају у послеасадовској Сирији, попут секташког насиља. Стручњаци верују да ће се креатори вероватно фокусирати на злочине из прошлости уз суптилне алузије на садашњост, настављајући традицију коју су неговали деценијама. Обнова филмске и ТВ индустрије без адекватног буџета биће огроман изазов, али воља за дијалогом кроз „хумане приче” остаје кључни покретач сиријских интелектуалаца.
0 Коментари