Why Philosophy Matters for the Study of Religion & Vice Versa, By: Thomas A. Lewis, 224 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: February 2016
Редефинисање филозофије религије и изазов нормативности
Књига Томаса Луиса „Зашто је филозофија важна за изучавање религије – и обрнуто” представља значајан искорак ка ревитализацији филозофије религије, критикујући њену досадашњу уску усмереност у аналитичким и континенталним круговима. Луис се залаже за приступ који карактеришу историјска саморефлексивност, свесна нормативност и мултикултурални компаративизам, супротстављајући се ставу да верски „инсајдери” не могу објективно проучавати религију због својих нормативних убеђења. Он тврди да теолошке и нормативне тврдње не би требало искључивати из плуралистичког простора „давања и тражења разлога”, осим у случајевима када се оне слепо ослањају на апсолутно неупитни ауторитет. Кроз рефлексију о Хегелу и Шлајермахеру, аутор проблематизује и саму категорију религије, истичући да се религије не могу посматрати као самодовољне и непроменљиве целине, већ као динамични системи подложни историјском развоју и етичкој теоризацији која прелази границе појединачних традиција.
Избор између Ничеа и Хегела. Генеалогија или напредак
У закључку дела, Луис поставља кључну дилему за савремене студије религије: избор између ничеовске генеалогије и хегелијанске нормативности. Док поборници генеалогије теже да разоткрију контингентност и политизацију свих теоријских оквира, Луис верује у могућност епистемичког напретка кроз пажљиву експликацију дијалектичког кретања својственог самом концепту религије. Овакав повртак „великим наративима” није наивна реверзија на превазиђене мета-наративе, већ њихово унапређење. Уместо потискивања концептуалних недоследности или политичких антагонизама, нови наратив тежи да их трансформише у концептуалну сложеност и методолошки плурализам. Тиме се отвара простор за систематску интерпретацију података из историје религија, где филозофија религије служи као a priori оријентација која покушава да макетира структуру религије, увек остајући отворена за ревизију у светлу нових историјских сазнања или деконструкције.
Обнова Мирче Елијадеа и нада у епистемички напредак
Овај амбициозни програм може се тумачити и као обнова „трагања” Мирче Елијадеа за суштином религије, али на тачки где се стари велики наративи завршавају. Луисов хегелијанизам уноси преко потребну дозу оптимизма у поље које се углавном ограничило на фрагментарне увиде, одбацујући могућност разумевања религије као целине. Према овом виђењу, признање сопствене коначности и подложности грешкама не значи одустајање од потраге за истином, већ захтева континуирану интеграцију различитих теоријских оквира – од социолошких и когнитивних до еволуционих и херменеутичких. Крајњи циљ је постизање максимално кохезивног разумевања религије без захтевања епистемичког затварања, подсећајући нас да су границе наше коначности ипак променљиве и да је напредак у разумевању онога што религија јесте суштински могућ.
О аутору
Томас А. Луис је професор религијских студија на Универзитету Браун. Његове публикације укључују „Слобода и традиција код Хегела: поновно разматрање антропологије, етике и религије” (2005) и „Религија, модерност и политика код Хегела” (2011).
0 Коментари