The Freedom to Become a Christian. A Kierkegaardian Account of Human Transformation in Relationship with God, By: Andrew B. Torrance, 232 Pages, Hardcover, Published By: Bloomsbury T&T Clark, Published: February 2016
Редефинисање људске слободе и Божјег приоритета
У свом делу Слобода да постанеш хришћанин, Ендру Торенс пружа детаљну анализу Кјеркегоровог схватања људске делатности у контексту односа са Богом, инсистирајући на томе да свако људско деловање нужно претпоставља Божје претходно деловање. Торенс се оштро супротставља двема екстремним интерпретацијама Кјеркегора: онима које његово хришћанство своде на чисто субјективно људско искуство и бартовским читањима која пренаглашавају непремостиву квалитативну разлику између Бога и човека. За Кјеркегора, хришћански живот је конституисан кроз узајамност у међуодносу, где се истина хришћанства – отелотворена у Исусу Христу као Парадоксу – сусреће са човеком споља. Будући да је људска природа отуђена грехом и заробљена у очају, човек не може сам пронаћи Бога у себи; стога, Божји сусрет са човеком мора да превазиђе квалитативну разлику, постављајући човека пред одлуку између вере и саблазни. Овај избор, међутим, није пука људска иницијатива, већ одговор на Божју понуду у којој вера постаје страствени дар који омогућава превазилажење апсурдности живота.
Теолошка етика и питање прогресије
Торенсова студија представља значајан допринос протестантској теолошкој етици, нудећи Кјеркегора као партнера у дијалогу онима који траже начин да објасне људску одговорност пред Богом, избегавајући замке деонтолошког етицизма или семи-пелагијанства. Иако се у његовом тексту назиру паралеле са веслијанским концептом превенирајуће милости, Торенс пажљиво задржава Кјеркегора у оквирима лутеранског наслеђа, где је одлука за Бога процес који се понавља „изнова и изнова”, а не једнократни чин. Торенс успешно показује да Кјеркегор не припада искључиво ни арминијанским ни реформисаним моноергистичким таборима, већ да његова теологија динамично балансира између наглашавања људског делања у тренутку конверзије и Божјег објективног приоритета. Овај приступ омогућава аутентично разумевање хришћанског живота као слободног, али Богом подстакнутог чина, где је људска страст за Богом нераскидиво везана за Божје деловање.
Методолошки утицај породице Торенс и интерпретативни изазови
Иако се аутор у већем делу књиге држи строге дисциплине и пушта Кјеркегора да говори сопственим језиком, приметно је да Торенс у фуснотама и одређеним интерпретативним захватима „обоји” Кјеркегора концептима из познате шкотске теолошке школе, посебно онима које су развили Џејмс и Томас Торенс. Ово се најјасније види у преферирању термина „међуоднос” (interrelationship) и „учешће” (participation), као и у тумачењу покајања. Док Торенс критикује традиционално схватање ordo salutis као „легалистичко покајање”, он имплицитно уводи своје разумевање „еванђеоског покајања” које претпоставља већ успостављен однос са Богом. Иако ови интерпретативни потези доносе одређену теолошку дубину и исправно усмеравају пажњу на идеју да покајање није средство за стицање Божје наклоности, већ прихватање Божје самообавезујуће љубави, они истовремено постављају питање да ли се Кјеркегорова мисао можда мало „замућује” уношењем савремених теолошких категорија које му нису биле својствене. Упркос томе, Торенсов рад остаје озбиљан покушај да се Кјеркегор сачува од погрешних читања, чиме се потврђује његова релевантност за савремену теолошку етику.
О аутору
Ендру Торенс је истраживачки сарадник на Богословском факултету Универзитета Сент Ендруз у Уједињеном Краљевству и руководилац пројекта у оквиру значајног Темплтон гранта.
0 Коментари